Nove borbe : roman iz Istre

80 ВИКТОР ЦАР ЕМИН

мало помицала и разилазила. Гипка и као перо лагана привину се око свога старца и, водећи га њежно испод руке, дизаше к њему своје младо, ружично лице на коме је одсијевала сва дражест њене танке и мекане душе.

— Сви су крајеви лијепи, Загреб, је диван, али дом, свој дом, то је, оче најљепше. .. Како сам сретна! — одушевљаваше се она стискајући од радости очеву руку.

У неке осјети, како је та рука задрхтала. У исти мах упаде јој у очи и бљедоћа очева лица. Смијешак јој наједном ишчезе с лица.

— Чини ми се, да ми некако нисте најбоље воље... рече она и погледа га забринуто.

— Није ми ништа... — побрза он. — Сасвим ништа и усиљено се осмјехну. А да избјегне даљим питањима, додаде:

— А како ми тир је ли те у велике зачудио онај позив 2

— Да истину кажем, дошло ми је мало ненадано и, не тајим, у први ме мах и преплашило. Па ни сада нисам посве мирна.... Мора, да се је нешто десило... Како Маријаг

— Здрава,—сви су здрави... и мала Цвијета—виђећеш је... Да, а то што смо те позвали... Но чућеш већ... Ено, како. нас гледају...

Пролазили су мимо зидић под мурвама на „Сту-

бици“, гдје се у беспосленим часовима ваљда од искона купи чељад. Отуд је пукао поглед на луку, на цесту, ту се заправо стиче жила куцавица, главна мјесна улица; — ту се сабире и згоће грађа за доконе, више мање заједљиве разговоре.

Олга непрестано поздрављаше главом и добациваше познатима по коју љубазну ријеч, све уз онај мили и срдачни смијешак, који њеном лицу већ сам по себи даваше особит, управо неодољив чар. А свијет „под мурвама“ одговарао исто онако мило и усрдно, од чега је и Дујму бивало 77 души некако свјетлије и лакше,