Novi Pazar
наведених нахија, припојене су му и нахије: Пљевља, Пријепоље, Бијело Поље и Беране. После 12 година заједништва, нахија Беране више никада није била заједно са осталим нахијама. Није била ни у саставу Новопазарског кајмакамлука који je трајао 13 година. Током тзв. Партизанске аутономије Санџака у његов састав нису улазили дежевски (новопазарски), штавички (тутински) и сјенички срез, нити су они имали своје представнике приликом формирања ЗАВНОС-а. Њих су тада држале немачке трупе у сарадњи са јаким снагама муслиманске милиције и великоалбанске жандармерије, тако да ова три среза немају никакву додирну тачку са оснивањем ЗАВНОС-а и партизанском аутономијом Санџака. Уместо закључка, навешћемо запис Француза Гастона Гравијеа, који je пропутовао овим крајем непосредно пред балканске ратове 1912. године. Тада je забележио и следеће: „Са изузетком Пештери и Рожаја, становништво Санцака je од исте расе. То становништво je српске крви, типа и језика, али се дели онако као у Босни, само без католика, на два врло одсечна елемента: с једне стране муслимани, а с друге православии хришћани. Једни ce називају Турци a други Срби: једни веле да говоре бошњачки, a други српски. Муслимани имају скоро целокупно експлоатисано земљиште. За ту земљу хришћани плаћају закупнину. Муслимани најрадије станују по варошима, а хришћанин уопште остаје сељак. Заразлику од истока Санцака, често je овде врло тешко да ce разликује хришћанин од мус лимана, нарочито с леве стране Лима, јер и једни и други носе скоро истоветно одело" 67
67 Гастон Гравије, Новопазарски саииак. Нови Пазар 1977, 10.
82
40/2017
Драгица Премовић Алексић