O demokratiji u Americi. Sv. 1

40

Исељеника беше ово сто педесет, узевши скупа људе, жене и децу. Њихова намера беше да оснују насеобину џа обалама Худвона; али, пошто су дуго лутали по океану, бише на послетву принуђени да ступе на бесилодна, прибрежја Нове Енглеске, место где је данас варош Плимут. Још п сад се повазује стена на коју се извезоше хапије. '

„Али пре него што прођемо даље, вели историјо= писац, посмотримо за један тренутав садање стање тога спромашног народа, # удивимо се доброти Бога који га. је спасао.

„Они беху прешли велики океан и већ се налажаху на мети свога путовања, алп не могаху угледати ни пријатбља који би их дочекали, Ни обптадишта у која би се селонили; то беше баш у подовини зиме, И они који познају нашу климу знаду како су зиме јаке, и какви бесни урагане опустошавају наше морске обале за време њихова трајања. У 710 доба године, тешко је путовати кроз позната места, а још теже настанити се на новим прибрежјама. Око њих се не виђаше ништа друго осем једне страшне н жалосне пустиње, пуне зверова и дивљих људи којих број и степен свирепости не беху им познати. Земља беше смрзнута п њена 1џовршина покривена шумама 5 пбувовима. Све имађаше

ПИ

т Та је стена постала предмет обожавања У Савезним Државама, Ја сам видео њене одломке брижљиво са= чување у многим савезним варошима, Није ли то јасан доказ да је сва сила и величина човекова у његовој души 2 Ноге неколико бедпика додирнуте камен, и тај камен постаде славан; он привлачи погледе једнога великога народа; њетови се остатци обожавају; око поделе његове прашине грабе се људе у далеким крајевима. Шта је било с пратовима, ТОЛИБИХ палата > Ко се о њима брине 2

Пон иј ан