O predstavničkoj vladi

187

„Јавно мнење трпи одрицање које је истини противно, само кад већ трпи и оно што се одриче. То је извесно тако и у погледу бирачке покварености. Међу политичним људима још никад није било правог и озбиљног покушаја, да се поткупљивање спречи, јер није било праве жеље да избори не буду скупи. Њихова скупоценост јесте од користи онима, који имају одкуд да троше, почем "се њоме (скуподеношћу избора) мноштво кандидата искључује; њима је драго све чиме се улаз у парлименат огра-

(и данашње владе) као да је сматрао за неупутно, да се казна, која. је прописана за веролометво, примењује и на завлетву што изражава. само обећање, и што се разликује од заклетве којом се тврда реч задаје; ади му се одговорило, да и она заклетва која се на суду од једног сведока узима »изражава« само обећање, и да би навод (да се обећање сведока одпоси на нешто што има одмах да се учини, докле би обећање члана, парлимента имало да важи за све будуће време) могао врвдити само ако би се могло предпоставити, да онај који се заклиње може да заборави задану реч, или да је нехотично повреди; таква могућност у случају као што је овај, не долази у питање.

Главнија тегоба јесте у томе, што се трошкови око избора најчешће чине у облику упасивања прилога, на. доброчинске и друге мештанске цељи, требадо би строго заказати да ни који члап парлимента не издаје новаца на доброчинске цели, у месту свога, избора. Њад се такви прилози збиља 838, доброчинске цеди чине, популарност коју они доносе, јесте корист коју као да је једва могућно одрећи претежноме богатству. Али највеће је зло што се такви прилози употребљују на подкупљивање бирача, под изговором да се очува интерес онога, за кога се ради да буде изабран. Да би се од тога, зда сачувало, требало би да сваки члан парлимента у својој изјави обећа, да све што он буде трошио у месту свога, избора, иди за ма коју дељ што је у свези са тим местом, или са његовим становницима (изузимајући може бити његов сопствеви трошак у гостионици), да ће све то пролазити кроз руке званичника, који контродишу изборе, и да ће ови (а не сами члан парлимента иди његови пријатељи) употребљавати на, што треба.

Начело да све трошкове око избора подмирује не кандитал него бирачки округ, заступала су два најбоља сведока.