O predstavničkoj vladi

189

собнији људи могу селонити да бреме владе на себе узму, јесте страх да не дођу под владу рђавих људи. Шта мора мислити један бирач, кад види три или четири господичића, који одпре нису показивали никакве особите

издашности новчане за цели несаможивог доброчинства, |

да се једно с другим надмећу ко ће више потрошити, да би само после свог имена могао писати ИМ. Р. (члан парлимента)> Може-ли он предпоставити да они за његов интерес сав тај трошак чинер А ако он нема ласкавог мнења 0 улози коју они ту играју, онда какву ћеон моралну обвезаност осећати што се његове сопствене улоге тиче» Наши политичари воле да сматрају као сан заносплаца мисао: да ће бирачи икада бити недоступни кварећим утицајима, и они могу имати право докле сами нису вољни да, се од таквих утицаја ослободе; јер бирачи ће, јемачно, у погледу моралног расположења угледати се на кандидате. Доклегод изабрани посланик плаћа, ма у ком облику и на ма који начин, за своје место, остаће залудна сва усиљавања да се од дела бирања направи друго што, него трговање у сваком погледу саможиво. Доклегод изгледа, да је, и по мишљењу самога, кандидата и по обичним појмовима света, звање једног члана парлимента мање дужност која има, да, се испуни, него лична благонаклоност која се има просити, ника= квим усиљавањем неће се моћи обичном бирачу улити осећање, да је избор једног члана парлимента и дужност, и да њему није слободно дати његов глас ни по ком другом обзиру, него једино по обзиру на личну способност.

Исто начело које иште да никакво плаћање у новцу од стране кандидата, а за цели избора, не треба ни тражити ни трпити, то исто начело води и другој једној одлуци, која привидно противноме тежи, али која у истини истој цели води. Оно одриче оно, што се често предлагало као сретство да би се парлименат учинио недоступан људима свију сталежа и одношаја, а то плату члановима парлимента. Ако би као у неким нашим Кд-