O predstavničkoj vladi

191

каквог човека, коме ни његова имаовина, ни његова радња, и привреда неби давале нужних сретстава за независан живот (као што таквог случаја у свако доба бити може), желило да се он доведе у парлименат, да би чинио услуге које нико други коме је парлименат доступан, тако добро учинити не може, та жеља дала, би се постићи сретством јавних прилога; тај човек могао би се издржавати докле је у парлименту, као Андрија Марвел, прилозима својих бирача. Противу тога начина нема се ништа рећи, јер таква част неће никад бити награда за, голу услуживост; скупови људи никад не маре толико за разлику између једног и другог улагивача, да би трошили на издржавање такве особе, само да би им она ласкала. Таква потпора даваће се само из уважавања каквих знатних личних својстава која дубоке упечатке праве, својстава која истина не дају абсолутна доказа за, способност што се иште, па да ко народни представник бити може, или која дају неке вероватности за. ту способност, и свакојако нека јемства за независно мнење и за самосталну вољу.

дико од уређења којим би се учинило да буде у приватном интересу џеког броја радећих људи, да се облик вдаде заведе на, опаки правац, за који они и онако природне склоности имају. дпади који се показују или код множине или код појединаца, кад се оставе својим сопственим слабостима, дају само слаба, појма о ономе што од тих слабости може да постане, кад их хиљада ласкаваца изигравају. Ако би било 658 места са извесним, ма и само умереним приносом, да се добију самим уверавањем множине: да је незнање онако исто добро као и знање, па још и боље, било би ужасних изгледа, да би множипа то веровала, и по томе радила, (Чланак у Кгазег'в Масгаг1пе, Арт! 1859. под пазивом: „Кесепф У/гњћегв оп Кеботт“).