Od života do civilizacije

БИОЛОШКИ ИДЕАЛ И ИДЕАЛ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 77

еволуције живога света и развитка људске цивилизације. Једно и друго има врло изражено индивидуално обележје. Поменули смо да ево„луција није општа одлика живих бића. Има их која нису еволуирала од најстаријих времена; други су организми незнатно еволуирали, а други опет у тој мери да су доспели до човека. Еволуција садржи у себи претпоставку, да се најзад сва жива бића морају свести на заједничког претка, у врло далекој прошлости о којој нема више сведока. Да би се објаснила крајња разноврсност садашњег живог света у погледу степена еволуције на коме се налазе његови претставници, морамо претпоставити да су потомци истог претка, у тој мери неједнако еволуирали, да је један у својим преображавањима отишао до човека, а други до какве ниже гљиве или праживотиње, без обзира на то да ли су те индивидуалне разлике унутрашњег или спољашњег порекла.

Све теорије о еволуцији дају овој појави индивидуалан карактер. Дарвинова теорија оснива се на одабирању, у борби за опстанак, појединих индивидуалних одлика које се случајно или под утицајем средине појаве само у неких претставника исте врсте. Кад би се нове особине појављивале у свих индивидуа, тада се одабирање, главни фактор Дарвинове теорије, не би имало на чему вршити. Исто тако и Ламаркова теорија, иако у мањој мери, почива на индивидуалним напорима и потребама. Најновија теорија о еволуцији, мутационизам, строго је индивидуалног карактера. По њој се