Odabrane tragedije

184

СОФОКЛЕ

Антигона

Што брже је одведите! Под гробни свод

затворите, како вам заповедих,

и саму оставите, нека ил“ мре

ил жива под онаквим гробом гробује!

Што до те цуре стоји, ми смо недужни,

а станка с нама ту на свету нема њој. (О рако, ложницо. о доме подземски,

мој вечни чувару! Сад к теби полазим,

ка својима што највише их згинуло

· од покојних, Ферсефаса ех примила.

Ја слазим последња најгрозније од свих, а не истече суђен данак века мог.

Кад сиђем, заиста ћу оцу, надам се,

ја мила доћи, мила стићи и теби,

о мајко, — мила теби, драги брате мој; та ја вас мртве својим опрах рукама,

и накитих, па излих жртву надгробну. А. сада, Полиниче, кад сам тело ти сахранила, овакву плаћу добивам!

Пред паметнима с правом одах теби част. Ја никад, ни да мајка деце постанем, ил' да ми се господар мртав распада,

у пркос граду не бих то урадила!

А како бих ја ову оправдала реч;

Да муж ми умре, имала бих другога,

и. с њиме чедо, кад би га изгубила.

А кад ми родитеље црни крије Хад,

ни један брат ми на свет више не дође. Пред свима зато сам почастила те ја по таквом закону, Креонту то је грех и страшна смелост, мила главо братинска! И ево за руке ме ухватио сад

и невенчану, и без песме свадбене,

без брачне среће, деце —- неге слађане; па: вако самотна, без пријатеља ја

међ' мртве јадна у гроб жива одлазим! А какву заповест преступих божију 7

А куд још да се мученицима обраћам на богове и ког да зовем у помоћ!

Ја, побожна, осванух, ево, безбожна.

Но ако боговима то се допада,