Omladina i njena književnost (1848—1871)

504 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

бија кроз тмуре облаке, или у страховитом вихору побуњених елемената који као да оглашују судњи дан роду људском.

Јакшић није био у том романтичном расположењу, само када је описивао тај идеализовани средњи век или херојска времена народних бојева са Турцима, људе и ствари у улепшавајућој и варљивој перспективи прошлости. Истим тим очима Јакшић је гледао и доба у коме је живео и људе у чијој се средини кретао. Он није сувременост и стварност гледао онакве какве су оне, но онакве какав је он био. Јакшић, тако битно идеалистичка природа, дух који је преображавао све чега се дотакао, гледао је своје сувременике са висине идеала, посматрао свет кров вео снова једнога романтичког песника, налазио лепоту и величину и онде где је није било, љубавне хероје у простим тимочким сељацима, а старинске витезе у херцеговачким брђанима, залуталим у прљаве каванице београдске.

Тако је он у својим сеоским приповеткама ив Србије идеализовао сељака и као романтичар и као народњак. Као романтичар, јер је у сељаку гледао „природног човека“, од природе добра и неискварена, са искреним, дубоким п лепим осећањима првобитнога човека. Као народњак, он је волео сељака, јер је био уверен да се оригинална и недотакнута народна душа налази у сељака, да су код њега живе силе народне које лажна цивилизација и силници и власници разривају и трују. И са таквим схватањима, са затвореним очима за стварпост, уљуљкиван сопственим самообманама, не повнавши никада праву природу србијанскога сељака, он је стварао оне идиличне-епске спевове у прози, које је бев права називао „приповеткама, ва села.»