Opštinske novine

оПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Страна 781

била је последица напора српских добровољаца из времена познатог у нашем народу под именом Кочине Крајине. Свиштовским Миром, уговором између Турске и Аустрије који је закључен у Свиштову 1791. год., Турска се обвезала да ће дати амнестију свима својим поданицама Србима који су у рату участвовали на страни Аустрије, а осим тога да ће завести благ и човечан режим у београдском вилајету. Толико је Аустрија сматрала као довољно одужење за помоћ Срба указану јој у време рата. Из тога следи да је Хаџи Мустафа паша морао бити блажији и човечнији од ранијих везира, јер таквим радом само је испуњивао Портине обвезе из Свиштовског уговора. Осим тога, Хаџи Мустафа је имао и други један рачун, лични рачун,. да са Србима буде на доброј нози. У то доба било је у Турској Империји много султанових паша, који му власт (суверенитет) нису признавали над својим областима. У реду тих одметника био је и видински паша, гувернер видинског вилајета, Пазван-Оглу (Пасманџија, како су га називали Срби онога доба). Тај видински јаничар упућивао је своје људе да пљлачкају по београдском пашалуку, за чију се безбедност имао старати београдски везир. Али Хаџи Мустафа паша није имао довољно војника (жандармерије) за сузбијање Пасманџијиних зулумћара. Управо, он није имао рачуна да држи велику трупу, јер издржавање те трупе, према уређењу царевине, вршило се из одређених прихода које је вилајет давао паши. А у колико већи издаци на жандармерију, утолико паши мање остаје. Довитљиви Турчин дошао је био, стога, на мисао да се за благост и човечност управе, на коју је био упућен и инструкцијама Порте и њеним обвезама из Свиштовског уговора, ипак наплати од раје.*) Тако кнез Алекса Ненадовић на Бранковине, и кнез Станко Арамбашић из Бегаљице, буду од њега овлашћени да они са својим људима бране источне границе вилајета. И ови су то чинили. Кнез Станко је и погинуо на тој дужности. А „српској мајци" остајао је сав новац који је требао ићи на издржавање вилајетске жандармерије!

*) Има докумената из којих се сада сазнаје да су и неки претходници Хаџи Мустафе долазили на ову идеју, али је нису смели привести у дело.

Ето историске истине о овоме Турчину, који је тако лепу успомену оставио у овоме народу, који, иначе, није ни мало чувен са својих осећаја захвалности. Ипак Хаџи Мустафа паша, везир београдски, којега су јаничари удавили 1801. год., није незаслужан за наше ослобођење. Додуше, он као Турчин није желео да се Срби побуне и отпеце од царевине, али је његова амишност учинила да су Срби могли слободно да се наоружају и да се њих неколико хиљада обучи у руковање оружјем. Тако Хаџи Мустафа паша има несумњиво индиректних заслуга за Устанак. Али има још неколико Турака из тога времена којима би требало сачувати бар толико спомена у нашем народу колико и овом паши. На прво место ту долази онај Ибрахим, ханџија у Тополи, који је благовремено известио Карађорђа да из Београда долази Узун-Мехмед (Хаџи-Климента!) с налогом да га ухвати и убије, те се Карађорђе успео склонити у шуму и сачувати живот. Исто колико овај Ибрахим, задужио нас је и онај Серчесма, који је 1815. год. узео Милоша на веру и одвео преко Дрине у логор босанског везира Куршид-паше, па затим Куршида, који је хтео Милоша интернирати, приморао да га пусти, како би он своју задану веру одржао. Извесно је да Први Устанак не би имао онако победоносан. ход, да му на челу није био један тако високо обдарени војсковођ као Карађорђе. А исто тако је известно да би и Други Устанак имао мање повољних последица и да би се питање Срба много спорије и траљавије решавало, да међу Србима није било Милоша, који је био исто толико вешт дипломата, колико и јунак и војсковођ. Отуда су заслуге и Ибрахима и Серчесме за нас врло значајне. И још два Турчина из доба Устанка дугују нашу сталну захвалност. То су Дели Ахмет и Абу Бекир паша. Дели Ахмета и Прота помиње у својим „Мемоарима" а помињу га и остали извори као човека који је напоредо са вођима Устанка ишао по народу и соколио га да се диже на оружје. Јер треба знати да се наш Устанак против Турака развио из буне на дахије, коју су буну исто толико желели исправни Турци колико и српски кнежеви и остали зачетници буне. А Абу Бекир је био босански везир који је са својом трупом дошао у помоћ Србима против дахија. За њега