Opštinske novine

1>г. МариЈа ВаЈс, референт Општинског Централног Уреда за заштиту матера, деце и младежи

Значаз Општинског централног уреда за заштиту матера, деце и младезћи

ДечЈа је заштита тековина новог доба. Прошло је једва неколико деценија, од како судбина одојчета у истини претставља социјални проблем, пошто је ово питање уско везано са развићем економских и социјалних прилика наших дана као и са ванредним прогресом медицинске науке у области дечије физиологије и патологије. Још пре извесног времена биле су друштвене и економске прилике живота такве, да је живот одојчета тангирао само породицу, а јавност није имала никаквог разлога да се умеша у чисто породичне проблеме. Прва систематски вођена и нама позната заштита одојчади је заштита нахочади, т. ј. оних младих људских бића, која су потпуно напуштена и за које се није нико нашао, ко би се о њима старао. Прво склониште у историји дечје заштите за напуштену одојчад подигао је милански бискуп Даргеус 787 године, а у овај дом примао је свако нахоче и није грагао за родитељима. Како би примање деце у Дом било још анонимније наместио је доцније папа Иноцентије III. поред врата дечјег дома једну кутију, у коју би непозната мајка положила своје одојче, повукла звоно, а кутија са дететом окретала се око осовине и дете је ушло у Дом. Ипак била је ова заштита потпуно без ефекта, јер, услед непознавања потреба дечјег организма, већина деце помрла је у првој години живота. Доцније бринула су се за напуштену децу и сиротињска одељења општина и давала децу на чување у туђе породице. Најстарији документи о овом начину дечје заштите т. ј. отворене заштите говоре о једној комисији 1824 год. у Лајпцигу која је помоћу добровољног старања госпођа надзирала децу смештену у туђим породицама. „1-01 К.иззеГ 1874 год. наређује француском грађанству, да се мора пријављивати сваки случај смештања детета у туђу породицу као и да та деца стоје под надзором лекара и нарочите комисије. Модерна дечја заштита, сав рад на том пољу у најширем обиму, има своју колевку у Француској. У другој поло-

вини XIX столећа појавио се у Француској осетан застој у прирасту становништва и стога је обраћена из национално-политичких раздога велика пажња прирасту житељства. Ј Јоказало се да се овом злу може на два начина доскочити и то пропагирањем што већег броја порођаја или смањивањем смртности одоЈчади. Пошто је регулисање порођаја у знатно већој мери компликовано обраћали су надлежни кругови Француске ревносно сву своју пажњу другом проблему т. ј. смањивању смртности. Јер напокон знатно је економније и човечније да се посгигне довољан прираст становништва са мањим бројем порођаја као и мањом смртношћу, неголи великим наталитетом са непромењеним морталитетом. Највећа је смртност у доба одојчета и стога су истраживани разлози велике смртности тога доба као и начин за успешну борбу против ових великих жртава. Напор и рад у Француској на томе пољу уско су везани за име славног лекара „Висћп-а", који је проблем почео решавати са једино исправне тачке. Статистике су нам показале да су тада главни узроци смртности одојчади били поремећаји дечјих органа за варење, који су последице рђаве исхране детета и непознавање дечје исхране. Стога је био принцип „Висћп-а", да просвети мајке у погледу дечје хигијене. Сем тога повео је енергичну пропаганду за дојење и справљање исправне дечје хране. Тако је организован велик број саветовалишта за матере и одојчад и млечних кујна помоћу којих се тежило васпитно дејствовати на мајку. После кратког времена имали су ВисИп, Уапо! и други ванредне успехе. Примером Француске почеле су доцније и друге државе да се интензивно боре рротив смртности одојчади, и поклањале 0- много сретстава и пажње студирању пррблема де- ■ чје заштите, као и њеној изграднЖ.Оеновци је захтев за осигурање дечјег жи^ета,, дрјење на мајчиним грудима у првој гвзз№|1 детета, чињеница које су у току "г ња показала нарочито зависном о^г^ј|ћ|<ал; •>• но-економских животних прилика. ме^