Opštinske novine

Стр. 1058 -

О П III Т И Н С К Е Н О В И Н Е

хлеб у погледу чистоће и хранљивости. Београдски потрошач хлеба, у кога ииаче није развијена потрошачка свест, која би му омогућавала да се буни противу неправедног дизања цена уопште, не може и не сме да буде равнодушан како му се и од какавог брашна спрема хлеб. Нажалост, он до сада није водио рачуна ни о овом другом. Никада се није користио својим правима, која су му с времена на време давана и тиме му пружана могућност да коришћењем својих права утиче посредно на извесну поправку прилика у производњи хлеба. За ово имамо безброј примера'., Навешћемо неколико. Потрошачу је давано право да захтева премеравање купљеног хлеба. Нико се овим није користио. А они ретки потрошачи, који су то захтевали, били су исмејани од пекара. Затим, београдски потрошач никада није протестовао противу нечистоће нађене у хлебу, недовољне пецивости итд. Није, такође, инсистирао да му се хлеб завија у чисту, белу хартију. Због тога се редовно дешавало да и прописиване цене хлебу никада нису могле да произведу жељено дејство тј. да хлеб појевтини. За изигравање прописаних цена пекари су се служили изменом размере мешања брашна, а у крајњој линији и јексик мером. Неконтролисани они су све ово могли безбрижно да спроводе, будући без опасности да ће их потрошачи демантовати. Нама је исто тако познато врло мало примера да је X потрошач напустио X пекарницу ради тога што се на лицу места могао стотину пута уверити о одсуству сваке хигијене и чистоће. А исто тако мало је и таквих потрошача, који би свесно мотрили на све ово. И отуда се бедно хигијенско стање у београдским пекарницама добрим делом има да припише и немарности потрошача. Када је тако, пекари немају право да се буне. Остављајући своју производњу хлеба на ступањ примитивности, не старајући се ни једнога момента да исту побољшају и унапреде, о појевтињавању и да не говоримо, они су све до сада свесно штетили и кршили здравствене интересе београдског становништва. Ако се данас „угрожавају" интереси неколико стотина пекара, треба ли допустити да се и даље угрожава и крњи основни интерес — здравствени — 240 хиљада Београђана? Може ли се за рачун професионалног интереса четири стотине пекара запоставити здравствени интерес свег београдског становништва? Свакако да су и сами београдски пекари свесни у немогућност и апсурдност оваквог једног схватања. И зато су нас овога пута требали да поштеде свога збора и својих протеста. После рата, последње две и по године довеле су питање организације производње и снабдевања Београда хлебом у најактуелнију фазу. За све ово време оно није сила-

зило са дневнога реда. У низу чланака, на првом месту кроз „Београдске општинске новине" тражено је најцелисходније и најбоље решење. Извештај општинске анкетне комисије дошао је као одличан документациони материал, који је поткрепио сва ранија тврђења дотле изношена само на основу личног посматрања и осећања. Међутим, после анкетног извештаја чињенице су неоспорно утврђене и на проблем производње хлеба бачена пуна светлост. За рђаво стање у производњи хлеба узрок се свакако није могао тражити изван самих пекара. И они се нису правдали. А то нису ни смели чинити. Јер нама је непознат и један случај да је после рата неко од београдских пекара банкротирао, пропао. Није, дакле, недостатак финансиских сретстава тај, који би спречавао да се радионице добро уреде и обезбеди хигијенска производња. Ако је тај разлог спречавао да се створе велика и модерна предузећа, он није могао постојати тамо где је у питању хигијенско уређење мале пекарске радионице. А то се није чинило због уштеде на издацима чиме је остварена могућност да се рентира и мала производња (200—300 хлебова дневно). Једини, који је требао да поднесе скупе трошкове одржавања овакве производње хлеба, био је београдски потрошач. И он је то мирне душе подносио. Па, и поред свега тога, непознато нам је да су београдски потрошачи икада подигли глас протеста противу скупог или нехигијенског хлеба. А пекари су искоришћавали сваку прилику да доследно и енергично бране своје Интересе тј. организацију и стање своје делатности овакво какво је. Међутим, питање се мора решити без обзира на уске професионалне интересе наших пекара. Насупрот. томе стоји општи интерес свих престоничких грађана, који је далеко јачи од пекарског. У пекарском интересу долази само финансиска страна питања — рентабилитет. У интересу београдског становништва (целине) на равној нози стоје здравствено, финансиско и социјално питање. У решењу питања хлебне производње сви ови интереси морају бити узети у обзир и заштићени. Пренебрегавање ма кога од њих не би значило интегрално решење питања. У последње време у јавности су понова избила нека гледишта на решење београдског хлебног питања. По једноме, читаву производњу хлеба, почев од мељаве па до доставе потрошачу требало би комунизирати. То значи да би Општина у својим рукама требала да има мељаву брашна (млин), продукцију хлеба (фабрику) и доставу хлеба (продавнице). Друго гледиште тражило је само интервенцију за остварење фабричне производње и омогућавање продаје хлеба у свима погодним радњама. Важно је, да и је-