Opštinske novine

Стр. 1210

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

ти Фрања од Асиза. Данас је старинско богаство — сметња за нови спас — који је једно богаство веће и плодније, циљно и осмишљено. Будући социјални мислиоци бавиће се овим проблемом. Он ми излази увек пред очи у вликој вароши, у свему великом и нагомиланом. Он ме увек засењује као контраст живота и материјалности, као једна Бергсоновска антиномија. Све ово осећам у новој архитектури. А осећам бојазан: да се како не изврши стабилизација наша на прениској основи Нисмо тако прости за дејство. Појављује се жеља да се упростимо и циљно одредимо не остављајући нигде одушке за олаку излишност која се одмара и радује. Треба нам контраста да бисмо победили. Треба нам контраст нас самих и наше циљности. Бесциљност је слатка и нужна, у оквиру циљности. На Грађевинској Изложби у Берлину осетила се и ова страховања. Виделе су се прве ласте повратка ка украсу, уресу, орнаменту, пластичном уплету. Украс је до сад био презрен. Он несмело тражи фреске и пластике нове пријемљивије врсте . . . * На крају једна занимљивост. Боље рећи пикантерија. Била је представљена и Југославија. Професор Вурник из Љубљане изложио је радове сво.је и својих ученика. Крај њих, као додатак, као 1'една врста слепога црева, преставио је Београд и Загреб. Београд — овде ширим по.јам — дат је V малим сличицама уоквиреним у „калико". Тако уоквиру.ју дактилографкиње и келнерице своје „анзихскарте". Јавља се представа да V Београду нема ничега, и да се није нашло чак ни хиљаду динара за рамове! Јер „калико" је просто уврдљив, недруштвен и

непристојан. Он је као псовка у углађеном друштву. А тек на Грађевинској Изложби! Псовка једног кочијаша! Загреб је по сликама нешто мање безначајан, али друштвено већ сасвим пристојан. Рамови су ту. Најзад: Љубљанска школа професора Ивана Вурника савремена је и занимљива. Највећи простор заузимају предлози професора Ивана Вурника за преуређење и прекројење Бледа. Они се да.ју дискутовати (сва стара мила скромност овог чистог гнезда била би уништена, и ишчезла би идилска драж) али су значајни. То једино знача.јно наше на изложби јесте само — про.јекат! На овај начин створена је погрешна перспектива: Љубљане као центра наше културе, са Бледом као главним задатком наше земље, Загреба као паланке која зна шта је пристсјност и добар одгој, али није у покрету духова и образованисти, и Београда не само зачмалог него и простачког! Љубљана умна и савремена, Загреб само уљуђен, Београд отрцан. Можда — и ван сваке сумње — има криваца за овај непријатан случај на једној од највећих излозби, коју су посетили стручњаци целе земаљске кугле и милион двеста хиљада Немаца.. Видљиви добитник пак јесте професор Иван Вурник. Његова заслуга и његова гордост пред странцима очевидно у толико су већи у колико се очајније губи Београд пред Загребом, Загреб пред Љубљаном, Љубљана пред Бледом а Блед пред професором Иваном Вурником! Јер — и ту ударамо гласом понова и нај.јаче — чак и та.ј Блед, који треба да нас прикаже као грађевинске ствараоце на просечној европској висини, као просечне Европљане, није једна сазидана реалност, он је само — један низ црта и потеза, један замишљени пројекат професора Вурника...