Opštinske novine

Драг. О. Новаковић, шеф Таксено-привредног отсека 0. г. Б. Две не/еднаке извршне одлуке ло једном и истол провном односу Деликатни примери правних проблема из живота општина

Таксено-привредни отсек Општине града Београда, одлуком својом ФУБР. 664 од 16. јула 1929. године извршио је разрез таксе на чисту добит Београдској заложној банци по ТБр. 410. таксене тарифе по 4% на чисту добит од 1,333.566.34.— динара, што чини укупно динара: 53,342.65.—, који је прорачун потврђен и од стране државне месне контроле. Беогр.жска заложна банка стојећи на гледишту, да је оваквим поступком Таксенопривредног отсека повређен њен интерес, користила је члан 65. Закона о таксама и обратила се је особеном претставком од 9. августа 1929. године ФУБр. 1906. за повраћај уплаћене суме, у 53.342.65.—• динара, налазећи, да је иста неумесно наплаћена. Првостепени Суд за град Београд расмотрио је жалбу, примедбе Таксено-привредног отсека противу основа изнесених у жалби као и сва односна акта, па је нашао, да је одлука о разрезу умесна и на закону заснована, те је Београдску заложну банку, с обзиром на § 20 грађ. суд. поступка и ТБр. 410. таксене тарифе, својим решењем Бр. 16435 од 27. фебруара 1930. године, одбио од тражења повраћаја као неумесног и на закону неоснованог. Дакле, овај спор окончан је у првом и последњем степену у корист Општине града Београда, пошто су одлуке овакве природе извршене и противу истих се не могу употребљавати правна сретства — једном речју речено, сматра се као „Кез шсНса^а". Независно од целокупне предње судске радње, Београдска заложна банка повела је једновремено и административно таксени спор, на основи решења добивеног од Таксено-привредног отсека ФУБр. 664. од 16. јула 1929 године, али је и то решење, којим је одбивена од тражења повраћаја, оснажило Министарство финансија, решењем својим ДРБр. 145350 од 4. септембра 1929 године у корист Општине града Београда. Будући незадовољна одлуком Министарства финансија, Београдска заложна банка подигла је тужбу код Државног Савета противу решења Миинстарства финансија, ко-

јим је оснажено решење Суда општине града Београда о одбијању од повраћаја. Држ. Савет у IV одељењу своме, по тужби предњој, пошто је прибавио потребни одговор као и сва односна акта од Министарства финансија, упустио се у расматрање и оцену жалбених основа, па је донео пресуду Бр. 14703 од 24. априла 1931 године, којом је поништио решење Министарства финансија ДР. Бр. 145350 од 4. септембра 1929 године. Пресуда Државног савета гласи: „Такса, која је овде у питању, разрезана је на основу Тар. Бр. 410. Овај тарифни став -није установљен законом, већ одлуком Општине града Београда, коју је одобрио Министар финансија на основу овлашћења датог у члану 24. Закона о државно.ј трошарини, таксама и пристојбама. Због тога разрез и наплата таксе у њему прописане, могући су само у случају, ако је та одредба донета у границама и у духу овлашћења датог у закону. Чланом 24. Закона о државној трошарини, таксама и пристојбама овлашћен је Министар финансија, да општинским судовима по варошима и варошицама Србије и Црне Горе може одобрити повећање прописаних такса у одељку „Л" закона о таксама од 1911 године као и одобравати завођење нових такса, које законом нису прописане, а по предходној одлуци дотичног општинског суда и одбора, —■ законско ограничење, према овоме, не постоји ни у висини повећања постојећих ни у прописивању новах такса. Али оно што се и без изреченог ограничења и прецизирања, мора разумети, то је да нови намети, за које је овлашћење дато, морају бити по својој природи таксе и у духу оних такса, које су законом прописане у корист општине. Сваки други намет, не може се на основу горњег овлашћења установити. Намет на акционарска и осигуравајућа друштва, да плаћају у корист општине процентуално по величини постигнуте чисте добити показане у билансу, како је прописан у тар. Бр. 410 а на основу овлашћења у наведеном члану 24. Закона о др-