Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ Н 0 В И Н Е-

Стр. 1239

још до тежих закључака- На 100 становника у ужичким селима кува сваки дан 23%; други и трећи 37 %; седми дан 20%. Не кува никако, или управо 10—20 пута у години око 20%! Један од вредних испитивача народне хране д-р Богић тврди, да у многим нашим кргјевима предкумановске Србије, ђаци основне школе живе и хране се бедно до очајања. Они једу искључиво овсеницу (овсен хлеб) гњецаву, недопечену, пуну бадљи, уз нешто мало соли. То им је све. На позив учитеља у једном таквом селу — вели нам даље д-р Богић — да устану она деца која за цео дан нису понела ништа од хране, устало нх је од 35 ученика у разреду — равно 16! Код куће су им рекли: — Знате, децо, да хлеба немамо! Овде сте јели мало овсенице, а у школи трпите. Доста је што сте тамо у топлој соби! Отуда, закључује д-р Богић, у ужичком селу Кривој Реци од 24 заведена регрута било је 16 ослобођено као потпуно неспособно, а то је проценат неспособних од 70%. Прави се културни напредак једнога народа огледа у томе, што би се снажна и планска комунална и социјална акција, још непозната у нашем селу, проширила од града ка селу, као и од центра ка периферији, и њега обухватила што јаче у акцију на општем препорођају земље... Али као што смо видели, данас и у нашим градовима стање је једва нешто бол>е. Свуда само хронично изгладњавање! А што је оно такво има пуно разних социјално-економских узрока, а на првом месту апровизационих, о којима ћемо овде редом говорити, и све те узроке морамо енергично лечити, ако желимо да се ослободимо зла и недуга. Ми ћемо се у овој студији задржати V главном на узроцима скупоће, јер она је директни проузроковач ове оштре тржишне депресије. Друга ћемо питања додиривати узгред и у толико у колико то захтева сама ствар. Узроци су скупоће следећи: 1) недовољна стручност произвођача; 2) слаба и нерационална производња; 3) прелажење животних намирница преко неколико руку, од произвођача до потрошача, што поскупљује вредност робе за 150 до 200%. 4) равнодушност београдских потрошача-купаца према неприродним скоковима цена. 5) до скора, установа трошарине; 6) немање драконског закона о сузбијању скупоће; 7) апсолутно отсуство сваке апровизационе политике, како у погледу контроле тако и у погледу отварања комуналних продавница за снижавање и регулисање тржишних цена.

Задржимо се пре сваког излагања на овој равнодушности београдског грађанина према несавесним и пљачкашким ценама . . . Док се француски потрошач у сваком покушају трговачке пљачке буни, швајцарски згравања, енглески протествује и одмах тражи интервенцију власти, дотле београдски потрошач хладно прима све. Ако се ко од Београђана и побуни против неког несавесног продавца, свет и улица стају по правилу на страну нападнутога трговца или, у најбољем случају, пасивно и резигнирано одобрава ју протест, и одлазе даље — својим путем! Код Београђана је осећај саучешћа и солидарности према нападнутоме, осећај поштовања туђе слободе и туђег частољубља јачи од осећаја праведне самозаштите од пљачке несавесних трговаца! Од првог закона о општинама из 1839 године званог „Јулским законом" па до последњег, од првог комуналног програма грађанских партија до задњих програма пре укидања странака, нигде и никада се није ни предузимала, ни предвиђала једна снажна, безобзирна и одлучна апровизациона политика. Оно што је било ускоро по рату тако је бледо и анемично да је далеко од сваке рационалне и планске апровизационе политике. Разлог, што су она неколика комунална предузећа Београдске општине онако брзо ликвидирала, и онако слабе ефекте показала и док су трајала, лежи у томе, што се апровизациона политика није схватила у свој њеној ширини и што се место комерцијалног духа и социјалног смисла у предузећа унео бирократски начин рада и схватања. Питање хлеба. Београд има две машинске фабрике хлеба и око 400 примитивних пекарница, какве данас не постоје ни у азиској Турској. Укупни дневни капацитет износи око 200.000 кгр. хлеба. Од тога на фабричку производњу пада нешто мало више од 20.000 кгр. а остатак на ове очајно примитивне пекарнице. Хлеб је готово једина храна нашег сељачког живља, а најглавнија храна варошких економско слабијих маса. Према томе питање хлеба није само питање комунално, чак ни само социјално, оно је у својој основи и питање национално. Његова каквоћа и његова цена морају да претстављају живи интерес и муниципије, и државе. Сеоски је хлеб квалитативно страшан. У огромној већини мешан у разним комбинацијама од хељде, кромпира, кукуруза, јечма, овса, па тек онда пшенице. Увек је недовољно печен, гњецав, несварљив, због рђавог или никаквог чишћења цереалија пре мељања он је пун земље, песка, целулозних остатака од самлевених стабљика и т. д. Варошки