Opštinske novine

1>г. Стојан Павловић

О селжидбама у Њеограду — Пожмуда станова у октобру

Стан је једна од најинтимнијих потреба свакога човека и сваке породице. Ту потребу мењају по нужди сваких шест месеци по неколико хиљада бЈеоградских породица. На свима тим становима: из којих се исељава и у које се усељава, написано је невидљивом руком оно народно мудровање: „Чији није био, чији бити неће" . .. Честе промене станова у Београду скопчане су са великим и штетним материјалним и моралним жртвама грађанства. — Селидбени трошкови значе најмање тринаесту кирнју у години дана, а честе промене обиталишта утичу пресудно на психологију престоничког становништва, које је због тога вечити странац у Београду! Београђани су увек међу собом туђи и са врло мало стварног пријатељства, јер им је међусобни контакт површан и увек само привремен, пошто се сваких шест месеци пребацују из Палилуле на Врачар, са Смедеревског Ђерма у Савамалу, са Вождовца на Пашино Брдо и Сењак. Пре сваке стварне могућности, да се успостави какво присније познанство са суседима, пристижу нови селидбени рокови кроз које се одлази у нове и непознате суседске средине. Преко шпедитерских кола врши се у Београду сваког првог маја и сваког првог новембра велика станбена рокада Београђана. Са сваком променом стана мења се одстојање између обиталишта и предузећа у коме се послује и привређује; између школе, пијаце и саобраћајних центара. Брише се једним махом цела јучерашњица навика, ишчезава данашњица, а почиње са формирањем практичне сутрашњице, коју ће опет прекинути прва селидба. За морални и културни живот има то велики негативни значај. Он је чист минус у развијању једне више свести великоварошанина, који је нагло прекинуо са свима, па и са корисним конвенционалностима, а врло тешко еволуира у правцу рационалног градског живота. Многобројни су објективни и интимни узроци који нагоне неколико десетина хиљада београдских породица на стално узалудно

тражење удобнијега стана ... 11ре свега, ту доминирају економски узроци, који су зависни од укупне привредне структуре Београда. Она је, међутим, ,,живи песак": ситна, конзумна, вечито покретљива и на простору чији је реон у сталном ширењу. За последњих десет година београдска је периферија постала средњи појас града. За новом периферијом огишла је само сптна трговина, а све значајније привредне јединице стоје и даље онде где су биле пре рата. Отуда перманентни напори код кирајџија у решавању двеју нерешљивих супротности: Удаљити се од центра ради јевтинијег стана, и, приближити се центру ради потпунијега и економичнијег запославања. Та кирајџијска контрадикција често пута компромитује иначе селидбену нужност, те ова у многоме личи на панику у којој се тражи оно што се у Београду не може наћи!... У станбеној области Београд се одликује и једном нарочитом издељеношћу: он има нове хигијенске станове у које никако не могу да продру најмногобројнији становници, и многобројне рђаве станове у којима не могу да живе иоле културнији људи. Та два момента стварају једну специфичну станбену кризу: једновремену оскудицу кирајџија зацентар и оскудицу станова за периферију! Односно пренасељеност на периферији и ненасељеност у центру, претрпаност уџерица и празноћу у здравим и хигијенским становима, достојним културног човека. Следећи табеларни преглед о нуђеним становима у октобру за први новембар, састављен је из огласа штампаних у београдским дневним листовима: „Политика", „Време" и „Правда". Ови огласи се односе у главном на станове чији су власници крупнији рентијери и чији се објекти налазе у центру и у средњој зони Београда. Од 1583 оглашена стана у октобру 866 их је у главним улицама, односно 54% их је на најглавнијим саобраћајним линијама вароши, у 48 улица, а осталих 717 станова отпадају на 213 других улица средње зоне. У ужем центру најмногобројније понудс