Opštinske novine

Стр. 524

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

непријатељства, постојао онако дубоки јаз, какав би се на први поглед могао претпоставити. Видели смо већ како је Атила захтевао да се хунско-византиско тржиште пренесе са Дунава у Ниш. Из тога се да закључити да су између Хуна и Византинаца у мирно време одржаване тешње трговачке везе. Византиска посланства која су одлазила Атили а нарочито Присков опис Атилине престонице доказују исто тако, да су и ови најгрубљи Варвари већ били под дубоким утицајем византиске културе. Као најистакнутији погранични град, према пространо.ј и моћној Атилиној држави Сингедон је био у сталном додиру са варварским царством, па је преко њега једним делом вршена и размена варварских и византиских производа. III ТЕОДОРИК ВЕЛИКИ ОСВАЈА СИНГЕДОН Пошто се Атилина држава распала Хуна ни.је сасвим нестало са позорнице. Они су још у неколико махова упадали у царске земље и пустошили али много већи знача.ј стекли су други народи, који су се временом оснажили и засновали своје моћне заједнице. У непосредној близини Сингедона, источно од њега, у Прибрежној Дакији, до највеће моћи дошли су Сармати и Гети, а западно, у Панонији, загосподарили су Источни Готи. Око самога ушћа Саве нешто касније настањени су Херули. Карактеристике нових Варвара. У Сингедон су први продрли Сармати. Амијан Мрцелин за њих каже да су били врло суров и сиров народ. У мањим групама упадали су и пустошили Панонију и горњу Мезију. Носили су дуга копља и оклопе од неке грубе тканине, преко које су биле поређане плочице од углачаног рога, као перје на птици. Употребљавали су само ушкопљене коње, јер се они не узрујавају кад виде друге коње, а и мање су ватрени од пастува, па зато не хржу често и не - одају своје господаре, кад ови заузму какву бусију. Помоћу сво.јих коња брзих и послушних могли су лако да преваљу.ју врло велике даљине и кад беже и кад гоне непријатеља. Сваки је коњаник водио по једнога или више коња у поводу и јахао их наизменце, да их неби замарао. Много културнији од њих изгеда да су били Источни Готи или Остроготи у Панонији. Они су већ били примили Хришћанство, али су припадали Аријевој јереси, која је, као што смо већ видели, у нашим крајевима имала за средиште баш Сингедон у Сирмијуму. Пореклом су били Германци као и Визиготи, који су мећу првима загрозили границама римског царства на Дунаву. Најславнији краљ источних Гота, Теодорик Велики, одрастао је на двору византискога цара Лава, као таоц. Очаран њиме Лав

га је заволео и однеговао као својега сина. По образовању и по навикама Теодорик је на тај начин постао прави Византинац, али по ћуди остао је до смрти Варварин. Он је касније у Италији играо врло важну улогу и био је прогласио себе за краља Острогота и Римљана. Чак се издавао за великог пријатеља књижевности и уметности, обновио је многе римске споменике и омогућио приличан полет привреде. Док су живели у Панонији Остроготи су важили као савезници Источнога царства, али, и поред свега што је за њега у Цариграду учињено, Теодорик је, као што ћемо видети, био врло несигуран пријатељ. Кад су Теодорика Византинци наговорили да оде у Италију, у Панонији и око Сингедона настанили су се Херули, који су раније живели на левој обали Дунава. Прокопије за њих каже да су обожавали многа божанства и имали обичај приносити им људске жртве. По својим обичајима Херули су се много разликовали од околних народа. Ни старцима ни болесницима нису сматрали да је право продужавати живот. Кад би неко остарио, или се разболео, био би приморан молити рођаке да подејствују, како би га што пре нестало између живих. Ови, пошто би начинили велику ломачу, ставили би тога човека на врх и послали к њему једнога Херула, који му није сродник, снабдевеног камом, да свога сународника закоље. Кад би се ова.ј вратио, што им је рођака убио, бацили би одмах зубље под ломачу и запалили је. Пошто би се ватра угасила, покупили би коске и одмах закопали. Кад неки човек код Херула умре, да би супруга показала своју врлину и оставила за собом посмртну славу, морала је ускоро после смрти да се обеси на мужевом гробу. Ако то не би учинила, била би за навек осрамоћена и сматрало би се, да је родбини свога мужа нанела велику срамоту. Такви су били најближи суседи нашега града. Они су једни за другима постали његови господари и житељи. Сингедон у рукама Сармата, Гота и Херула Кад је Теодорику било осамнаест година, цар Лав пошаље га у Панонију његовом оцу Теодомиру, који се тек био вратио из рата против Алемана. Баш у то време (негде око 470 године) Сармати, потиснути од Гота, нападну под вођством сво.јих краљева Беоука и Бабаја на Горњу Мези.ју, победе римскога војсковођу Камунда и освоје Сингедон. Теодорик придобије за себе гарду свога оца, створи међу Готима велики број присталица, па са шест хиљада људи пређе Дунав и почне гонити Бабаја, надувеног од охолости због победе, коју је однео над Камундом. Згодном приликом млади Гот изненади Бабаја, убије га, и пошто је приграбио Бабајеву породицу и Бабајево благо, врати се победоносно оцу. Ускоро затим Теодорик