Opštinske novine

Стр. 692

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

тралне и од општинске управне власти. Свака повреда тих права неизоставно би изазвала административни спор пред административно судским властима. Право пензије Питање постављења и одпуштања општинских чиновника не треба да буде, као што смо то горе назначили, једини предмет законодавне реглементације. Питање регулисања пензија општинских чиновника исто је тако значајно по комунално дело, и оно се мора према томе подврћи законодавној реглементацији. Признавање права пензије општинским чиновницима прилично је везано за успех рада на комуналном пољу. Не може се извести ни приближно идеална селекција општинских чиновника, ако се овима не обезбеди живот за случај старости и изнемоглости, т.ј. не призна право на личну и породичну пензију. Нема предане службе ни пробраних чиновника онамо где не постоји осећање сигурности за даљу будућност. Не само да треба прибећи идеји корисности за правдање права на пензију, него се оно да правдати и идејом правичности и социалне солидарности. Данашњи број општинских чиновника није за пренебрегавање. То је читав један социални ред, о коме се мора повести рачуна, као и о осталим социалним класама. Ово у толико пре што је у данашње време општинско чиновништво позвано да толико деликатних и тешких дужности испуњава не само у интересу становништва једног места, него и у интересу целе нације. Кад се цело то питање обухвати са тако ширег гледишта, види се да је законодавчева интервенција врло неопходна и оправдана. Закон о општинама мора према томе да се протегне и на то питање. Регулисање пензија општинских чиновника, не сме се оставити увиђавности и нахођењу општинских управа, него оно мора начелно бити решено основним законом о општинама. Законом се морају све општине обавезати на давање пензија општинским чиновницима, по испуњењу извесних услова чије прописивање. може бити предмет саме локалне реглементације. Најпрепоручљивије је да се законом предвиди остварење обавезног пензионог фонда за општинске чиновнике, чије би уређење и управљање било прописано правилником издатим од сваке општинске управе понаособ. Питање сталности Треће питање за које општи интерес захтева да се стави код законодавну реглементацију, то је питање сталности општинских чиновника. То је једно од деликатнијих питања у области комуналне политике. То питање задаје највише тешкоће онамо где општинска администрација није још деполитизирана. Наравно да не може бити ни речи о сталности

код оних општинских чиновника које бира збор према њиховим политичким оријентацијама. Они могу престати да буду чиновници на првим новим изборима- Тај начин бирања општинских чиновника сам по себи искључује сталонс^, док код других та сталност може бити незгодна за један дат моменат. Поред тога општинске управе осећају право сталности као неко спутавање руку. Међутим, питање сталности, неће задавати никакве бриге кад се општинска администрација деполитизира и од ње буду захтеване само способност и савесност на послу и савршена оданост према општинској управи. Такав један административни апарат биће добар у рукама сваке општинске управе. Кад се сталност призна општинским чиновницима, онда се од њих мора тражити већа ревност на служби и свака лабавост у вршењу службе дисциплински казнити. Треба давати сталност само оним чиновницима који су претрпели неку врсту кушања. Сталност није само једно обезбеђење него и једна врста награде за општинске чиновнике који су се у извесном размаку времена показали као одлични и исправни раденици. Сталност служи дакле као подстрекач на даљи и ефикаснији рад, кад се тако установи да се на њу добије право по истеку извесног времена. Та улога подстрекача чини сталност опште корисном т.ј. она је од користи и самом општинском чиновништву, и самој комуналној јавној ствари. Али није само то! Сталност има моћ привлачења за све добре и способне раденике. То је један разлог више за њено увођење у закон о општинама и градовима. По свим тим својим благотворним последицама сталност потпуно заслужује једно место у закону о општинама. Питање оспособљења општинских чиновника Што се тиче питања оспособљења чиновника, ту могу постојати више система. Макакав систем био усвојен он мора имати за циљ да од чиновништва добије максимум користи. Али тешкоћа и деликатност питања баш лежи у томе што је апсолутно немогуће квантитативно израчунати колективну или индивидуалну продуктивност службеника у општинској или државној администрацији са оном тачношћу као што се то може израчунати у приватним предузећима и другим областима рада- Није тешко израчунати колико ће једна машина извесне конструкције или један радник за једну јединицу времена произвести и утрошити робе. Ефекат целог тог рада да се цифром представити, или другим речима, он се да одмах материјализовати, па је онда лако увидети да ли има и колико користи односно штете. Међутим, то је већ немогуће установити код администрације. Прво кад се хоће израчунати продуктивност административних функционера, недостаје