Opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Стр. 751

осећа потребу за душевним животом бар исто толико колико и за физичким. Зар наш народ није целом својом историјом то доказао? Зар нијеЈЖ свој највећи национални пораз претворио у душевно чистилиште? Али, подвизи на душевном пољу спремају се, организују и остварују трудом и пожртвовањем кроз деценије и векове. Стога, једној савременој држави, као и општини једног културног и народног центра, и свима просвећеним појединцима спада у ред основних дужности помагање и неговање уметности, не мање него организовање привредног живота, брига за народну одбрану, или за снабдевање града водом и осветлењем. Душевни се живот не да раздвојити од физичког, нити се један може другом подредити без фаталних последица. Ми смо сматрали за потребно ово рећи и подвући баш данас, у доба ове тешке економске кризе, када се често помињу неизбежне речи: редукција и рестрикција, и када се оне, на жалост, најчешће упућују баш издатцима за

треба улазити са потребним познавањем и разумевањем ствари и са обазривошћу, коју нам налазе њихова деликатност и проблематичност. Познато је, да се једно уметничко доба никада није дало предвидети, још мање исконструисати, или вољом и трудом стварати. Исто тако стара је истина, да један или два уметника никада нису створили уметнички покрет, још мање какву уметничку школу, или уметност од општијег значења. С друге стране зна се, да су уметничка зрачења увек постојала, да она и данас постоје, као што је по себи разумљиво, да један јак уметнички центар јаче и даље зрачи него неки слабији уметнички центар. Данас је Париз толико јак уметнички центар, да је његово зрачење општа појава и да узима универзалне размере. Тако је било некада са грчком уметношћу, тако са ренесансом, са бароком. Стога, бити у присним уметничким односима са Паризом, значи у најмању руку бити у добром друштву, у вези са централом великог

Са изложбе групе „Облик": Стијовић Риста: „Чежња" (далматински камен)

културне потребе народног живота, који су и иначе најмањи међу издатцима који се чине. Са развитком нашег уметничког покрета буди се интересовање у друштву и у јавности за смернице и циљеве његовог уметничког стварања, појављују се извесни уметнички проблеми, извесне мисли и сугестије. Једно од основних питања јесте питање о самосталности и изворности нашег уметничког стварања. У вези са овим питањем пала су у јавности и пренесена са стране извесна опажања и извесне критике, често врло опречне. Речено је, наиме, да се наш савремени уметнички покрет, а нарочито наше сликарство, развија у врло присним односима са Француском, боље рећи са париском уметношћу. И док су једни мишљења да је ово најбољи знак његове неустрашивости, животности и претенциозности, да му баш та чињеница даје могућности већег замаха и потстрека да се прихвати највиших задатака, дотле други у овом виде у извесној мери чак и оскудицу оригиналности. Ови други још додају, да у овоме погледу наша скулптура стоји боље, да је наиме оригиналпија, јер је дала скулптора, који су у своме делу самосталнији као личности и моћнији као ствараоци. О овим се питањима заиста даде говорити и о њима треба говорити. Само, наравно, у њих

Са изложбе групе „Облик": Станојевић Вељко: Мотив са Раба, уље.

уметничког догађања. Наравно да у овом случају постоји за слабића опасност да се изгуби и сведе на безначајност. То, међутим, са нашим савременим сликарством ни у ком погледу није случај. Од Надежде Петровић, Рачића и Краљевића, десетине потпуно самосталних, израђених сликара најпре у Паризу, а затим у земљи, створили су наш широки, богати савремени сликарски покрет европског ранга по уметничкој вредности и толико изворан по сликарском темпераменту и уметничкој инвентивности, да се ни једном правом познаваоцу не би смело десити да то не примети. То је, уосталом, код нас и на страни скоро стално утврђивано. Зар је могућно не уочити самосталност и изворност уметничке личности једног Шумановића, Узелца, Добровића, Тартаље, Бијелића, Пецића, Бабића, Милуновића, Челебоновића, Јоба, Станојевића, Аралице, Планчића, да и не говоримо о десетинама млађих који наступају у једном неуздржаном елану. У осталом то је сасвим природна појава у народу, у коме велике сликарске традиције воде своје порекло још из средњег века, из ренесансе у Далмацији, из барока и каснијих уметничких доба у Хрватској, Славонији а нарочито у Војводини.