Opštinske novine

3

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

Стр. 251

ху дечаковом изразио сав његов болни удес? Добар је Валдецов Доситеј, и ако би он могао бити постављен и у Јени, Грацу, ма где, аврло добар је Јовановићев Панчић. И тако, брзо, дођосмо до Мештровићевог Споменика наше захвалности Француској. Мештровић је

Победник

велики мајстор. Чак и врло велики, али ако реч мајстор узмемо у ужем смислу ге речи. Он моделира широко и сигурНо. При свем гом, сав замах става његове физиолошке фигуре не садржи ону дубоку динамичку елементарност која долази из уметничких дубина и вихора. Погрешно је њега поредити с Микеланђелом, јер Микеланђелова тела нису само као тела снажна, него и као психологије. Циновско женско тело из Мештровићеве скулптуре би, можда, пре одговарало ономе што Немци зову колосално, него ли француској спиритуалности! Кад је реч о подизању вајарства у Београду, треба се нарочито зауставити на Мештровићу. У својој скулптури он је изнео многе спољне ознаке динарскога типа, али се у Мештровићевом скулптурском стварању овај тип, ни као спољни, није довољно израдио. Као ђак бечке сецесије, Мештровић је кроз једну школу, чији стил не одговара ономе што је суштаствено у нашој раси, пригушивао у себи своју расу. Као да је и сам то осетио.

Мештровић у последње време тражи од византиске уметности надахнућа. Збила се једна чудна и занимљива игра с овим подражаваоцем византиске уметности: он, истовремено, појачава оно што је спољно у византијској уметности, а несвесно, уноси у своје стваралаштво доста од бића католицизма. Мештровићеви излети у византиску уметност нису продрли до њене сржи и због тога Мештровић не би могао да са пуним успехом скулптурски изрази психу онога дела нашега великог народа на који је Византија претежно утицала. Мештровићева високо обдарена скулптура, дакле, није потпуно расна, а знатно мање од тога је балканска. Ми морамо, међутим, стварати нашу културу на изворима дубоког и недокучивог Балкана, који ће тек рећи своју реч у културном животу целога човечанства. Та наша вера у Балкан није у стању да нас учини нетолерантним према страним ве-

Споменик Јосифу Панчићу, у Универзитетском парку

ликим уметницима. Кад наш данашњи најбољи и највећи вајар не успева да потпуно оваплоти дух наше расе, наше историје, онда се, самим тим, поставља питање, да ли данас вајарско подизање Београда као престонице треба поверити само и искључиво домаћим уметницима? Мишљења сам да се данас не