Opštinske novine

4

Мил. Ј. Николајевић, ђенерал у пензији

Које споменике треба подићи у Београду

Раније управе Београдске општине, на жалост, нису обраћале довољно пажње слободним просторима у Београду, који би се могли употребити за паркове, а они би били од двојаке користи грађанству. Прво, што би у центру вароши било места за разоноду деце и људи на чистом ваздуху, а друго што би се у тим парковима имало угодних места за подизање споменика заслужним људима за народ и државу. С тога оба ова питања данас наилазе на скоро несавладне тешкоће. Имамо велики број заслужних људи којима хоћемо да изразимо видним знаком нашу захвалност, а немамо у нашој престоници угодних места где то можемо да изведемо. Пре једно тридесет година указала се прилика да се је могао откупити, и то за јефтину суму, квадрат земљишта између улица: Милоша Великог, Краља Милана, Крунске и Добрињске, земљиште на коме онда још нису биле подигнуте скупоцене грађевине „Врачарске штедионице", г. Милоша Савчића и друге. Било је решено да се то земљиште и откупи; учињен је предлог Народној скупштини и она је за ту цељ и одобрила 5 милиона динара, колико су за онда вредела та имања, али је доцније све то пало у воду, не знам из којих разлога. Даље, сећам се да се у том времену говорило и о откупу земљишта између улица Краља Александра, Краља Милана, Кајмакчаланске улице и оне поред данашњег старог Двора, па се и од тога одустало. Најзад, тада се желело још, да се откупи и земљиште г. Ђоке Симића (данашње руско посланство) са намером, да се ту, испред Двора, сагради једна модерна лепо украшена тераса са које би се добио изванредан поглед ка Кошутњаку, Чукарици, у правцу Обреновца и ка Земуну. И то је пропало. Што ово није изведено велика је штета за лепоту Београда као и за здравље његових грађана. Са једне и друге стране Двора били би лепи паркови, а пред њим слободан видик. Данас је немогуће исправити ову погрешку, јер за такав рад биле би потребне огромне суме новаца, које Општина нема. Да је то урађено у своје време, Београд би имао велике паркове у самом центру града и као таковим потпуно угодним за споменике народним великанима. Ово сам напоменуо колико да се забележи наше сасвим уско гледиште на све животне проблеме, гледиште које никад не иде у даљу будућност. Тада се није водило довољно бриге о проширењу града и потреби грађана

Спомеиик браниоцима Београда, на Новом Гробљу

једне велике вароши као што је морао постати Београд. Али, не вреди нам ништа нарицати јер се те грешке не могу данас радикално исправити. Зато нам ваља мислити како и шта ми можемо и требамо да учинимо, да би се одао у престоници видан знак нашег истинског признања заслужним нашим љ-удима.