Opštinske novine

Д-р Воја Кујунџић

Станови сиромашнијих Београђана

Пропустила се једна лепа прилика од 1919 до 1925 године, када је Београд био у препорођају, да од једне скромне престонице постане метропола једног народа од скоро 14 милиона становника. Онда је још требало знати да многољудни град у суштини не чине богаташи, него га чини радни свет, који је са свију страна земље поврвео у Београд да га бројно подигне на више од четврт милиона становника. И кад је то требало знати, требало је за те све људе, те све нове Београђане, припремити достојан кров над главом, и не приморавати га, да и данас, после 15 година послератног мира, још увек станује по шупама или таванима и подрумима, или у становима Јатаган, Пиштољ, Макиш или друге какве мале, које се преко ноћ дижу и поред строгих забрана надлежних власти. Зато се радо одазивам позиву Редакционог одбора „Београдских општинских новина", да мојим саставом покушам одговорити на анкету по питању радничких и малих станова. Београд нема довољно малих и јевтиних станова, а и оно што их има већином не одговара основним хигијенским условима. Мали стан треба да има суву и видну собу, предсобље, кујну и простор за оставу, наравно са шупом или подрумом и заједничким клозетом. На стан се сме утрошити највише петина месечног дохотка. Хигиенска страна једног стана зависи још и од броја чланова породице која ту станује. Има ли их више на броју, соба мора да буде већа, или стан мора имати више соба за спавање. Јасно је да нездрав и нехигиенски стан рђаво утиче на здравље станара, а болестан човек губи ведрину духа и способности за ма какав интензивнији духовни рад. Пре 30 година као општински лекар за Теразиски кварт, ја сам огласио кафану „Албанију" и до ње „Малу касину" за склоне паду и комисиски предложио, да се сруше. Партиски и ко зна још какви узроци одржали су обе зграде и до дан-данас у животу. Д-р Живадиновић као општ. лекар за Дунавски кварт огласио је комисиски пола Јеврејске мале као најнехигиенскији део Београда и предложио да се сруши. Па шта је било? Јевреји су прешли у нове куће а на њихова места дошла је друга сиротиња и јадни наши Арнауташи, од којих по 10—15 њих станују у ниским, мрач-

ним и мемљивим становима. Па свима нам је још у памети, да је требало три године чекати док се срушио „Балкан", и ако је то била једна насушна потреба за регулисање Београда. Из овога јасно излази, да је преко потребно имати нарочити закон о Општини града Београда и не третирати га као општину у Муртуници или у другој којој селендри. Закон мора дати Београду и право брзог извршења, а не као досад да увек зависи од полицнске качкете. Економско слабим грађанима, који од кирије нехигиенских станова живе, треба одредити известан рок, до ког времена морају станове за издавање довести у исправно стање. Оно што је одмах по Ослобођењу пропуштено, треба бар данас озаконити. На име, у централним реонима и у крајевима поред воде у Дунавском и Савском кварту треба допустити и зидање већих, скупљих и луксузнијих станова. По реонима иза центра одобравати зидање нових кућа са једном трећином већих и са две трећине мањих, спретних и у хигиенском погледу исправних сиротињских станова. По даљним и периферним реонима дозволити само зидање мањих сиротињских станова а по већ раније комисиски утврђеним типовима. Код нас се све натрашке радило. Поједини су власници ливада, утрина и њива у околини Београда, на своју руку парцелисовали своје имање и продавали како је ко и где хтео. Кућице су се назидале и свет се населио, али улице им немају ни калдрме пред кућама, ни воде ни осветљења, ни пијаце, ни канализације, ни трамваја немају и природно је да ће све то тешко и добити, јер нам Београд оде чак под Авалу. А требало је међутим, да су власници имања у договору са Општином израдили парцелациони план, где је требало предвидети места за све јавне зграде, гргове и скверове, па је онда требало у близини довести воду и привремено калдрмисати па тек онда приступити распродаји парцела. Тако се бар ради у целом културном свету. Још 1902, кад сам се вратио са пута по Европи, написао сам Београдској општини извештај, штампао га 1902 у „Општинским новинама" а одатле одштампао у засебну књижицу под насловом „Неколико општинских установа на Западу". У том извештају