Opštinske novine

Стр. 492

ОПШТИНСКЕНОВИНЕ

цена становима и локалима, јер се сматрало да се, према. понуди и тражњи путем слободне конкуренције ,могу постићи најбољи резултати, бољи чак и од законског нормирања цена. Мислило се да ће економско стање и прилике нашега света бити боље схваћене од стране сопственика зграда и локала и да ће они моћи праведно оценити могућност плаћања закупне цене од стране закупаца према приходима а и потребама њиховог живота. Полагало се много на праведну и правичну награду кућевласника за издате просториЈе у закуп. 'Мислило се да ће се постићи друштевна 1,равда и правичност у слободној погодби односно одређивања висине закупа, како за закуподавца исто тако и за закупца. Иако се на све ово мислило и претпостављало, резултат слободне погодбе био је негативан. Стварањем картела кућевласника закон понуде и тражње био је изигран. Уговор о закупу, није престављао сагласност двеју воља, већ је увек био диктат од стране кућевласника, закупцу. Закупац је стављан пред дилему да прими или одОаци. Али како га је ово исто чекало пред свима вратима, —јер су кућевласници споразумно одржавали одређене цене, што је било искључено за закупца да тражи повољније цене код других — присиљен потребом, јер није могао остати без крова над главом, морао је примити и потписати све понуђене услове. Дакле, режим ,,1.а185е2 Шге, 1а1ззе2 раззег" у место слободне конкуренције, установио је најизразитији монопол цена закупа станова и локала. И тиме се само може правдати створен парадокс: да су кирије, које су биле високе за време кризе станова т.ј. кад је тражња била велика а понуда мала — остале високе и онда када је криза станова престала т.ј. кад је услед велике изградње станова и локала понуда била велика а тражња мала, кад су остајали да зјапе празни хиљаде и хиљаде станова. Економски слаб радни свет није могао да се усели у ове празне станове и локале јер му материјално стање није дозвољавало да, према његовим приходима, плаћа несразмерно високе кирије. И због овога баш, ми смо недавио подвукли чињеницу: да је режим „1а18бе2 Гајге, 1а13зе2 раззег" у питању кирија за данашње стање и прилике, штетан по друштво и друштвене интересе, нарочито што се тиче градског становништва које живи од трговине, индустрије, занатства и од државне управе сконцентрисане по варошима. Исто тако, да је монопол закупа у рукама кућевласника само сретство за искоришћавање средњег, малог и сиромашног човека и да на овај начин подрива и оно мало моралне темеље на којима почива породица и друштво. И најзад, да искоришћујући своје право сопствености на овај начин кућевласници, свесно или безсвесно, врше атак на физички и душевни живот и одгој нараштаја нашег многобројног радног света,

ускраћујући му најбитније животне потребе: храну и хигијенске услове стана. Сматрајући да ово и овакво стање не може остати, ми смо с првом тражили интервенцију државе у решењу станбеног питања. Чини нам се да је то неодложан императив времена, нужна потреба — закон: да се промени постојећи ред ствари у односу кућевласника и кирајџија, да се ублажи терет од кирије економски слабима и начини сношљивијим према имовној моћи нашег градског становништва. Ова интервенција може да дође у виду мера за нормирање висине закупа према потребама, приликама и економског стања град-. ског становништва. Путем једне непристрасне анкете од људи који ће објективно да испитају стварни рентабилитет станова и локала у Београду, имовну моћ раднога света и потребу животног стандарда, моћи ће се најлакше утврдити до које висине могу да иду кућевласници у издавању станова и локала у закуп а коју висину могу поднети, сразмерно њиховим приходима, економски слаби елементи градског становништва. Зна се данас тачно колику реиту треба и могу да уживају грађевине, као и за које се време може и сме тражити амортизација уложеног капитала у грађевинама. Исто тако, према постојећим статистикама економског живота, може се одредити потребан друштвени стандард за све класе и слојеве нашег радног света. У Београду специјално, поред начина максимирања цена, које треба увести за све станове у опште, биће потребно приступити и изградњи нових станова за смештај намештеника и радника и незаштићеног сиромашног света. Ово зато, што се, и поред многих слободних станова у Београду, осећа велика криза за мање станове, на које су изградитељи врло мало полагали пажње. Па и онде где се полагало пажње на изгрдњи ових малих станова, више се мислило на ренту, коју ће они донети него на потребе хигијенског живота станара. Отуда, како с правом примећује г. Видаковић, писац студије „Наши социјални проблеми", у тим нашим облакодерима нема не само јефтиних, него уопште ни хигијенскик станова. Све су те зграде, са малим изузетком, мрачне, делимично влажне, али не од подизања земљишне влаге него од неосушених зидова, који су одмах прислањани уз друге зграде, често пута исто тако тек довршене. У великом броју тих зграда, по неколико соба су буквално у мраку, те се у сред дана осветљавају електричном светлошћу. О ваздуху и вентилацији нема ни помена. Економска криза која је погодила највише нашег ситног и сиромашног човека упутила је многе на становање на периферији, па чак шта више и ван ње. Тако су се формирале разне маале, потоци и брда испуњени кућерцима, уџерицама и страћарама од дасака и трошног материјала. „У овим насељима, како констатује г. Видаковић, а што смо се и ми