Opštinske novine

Стр. 12

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

снижавање изазвало тешке економске поремећаје. Социјално-комуналну политику интересују мали станови. И зато ми са болом констатујемо, да су станови за хиљаде и хиљаде економско слабих београдских грађана, станови од једне и две собе, остали и данас на висини својих закупнина, као од пре 5 и 6 година. У Београдској општини вршили смо званично, половином 1933 г., једну теренску социјално-хигијенску анкету свих београдских малих станова, и статистички резултати ове анкете показују нам, да 1 м 8 ваздуха у малим становима кошта просечно по 9,90 дин. док у великим становима он стаје 5,03 дин.; да зато у перифериским становима долази просечно по 5 м 3 простора и ваздуха (негде пада и до страховите цифре од 2 м 8 ), на једног житеља; да је пренасељеност малих, сиротињских станова све већа, док је празних великих и средњих станова све више.* Ови тешки, рекли би смо мрачни социјални појави морају да нас забрину, и да нас опомену, да је дошао дванаести час да заједничком јавном социјалном акцијом приступимо лечењу друштвеног организма. Проблем калдрмисања и саобраћа.јног везивања периферије стоји пред нама такође отворен. Око још 500 перифериских улица требају калдрме. Општина данас, додуше, нема финансиских могућности за тај велики инвестициони посао, који има социјалног значаја, кога исто толико имају и проширење водовода, канализационе мреже, изградње санитарних и дечјих установа итд. Али се те финансиске могућности морају створити у најскоријој будућности и приступити овим јавним пословима, на којима почива здравље београдског становништва и од којих добрим делом зависи проблем упославања београдских квалификованих и неквалификованих радних маса. II У овом другом делу нашег написа изнећемо информативно опште црте наше комунално-социјалне делатности. Нарочито последњих десетак година радило се живо и урадило се доста на социјално-комунално.ј политици Београда. И како се иде из године у годину, социјално-комунални пооблеми све се више избацују елементарном снагом на дневни ред, и нагоне нас да се цели посветимо њи^овом решавању. Овде ћемо илустрације ради да у најкраћем изводу, без коментарисања, изложимо V основним потезима шта је све урађено на

* Види часотшс .,Београдске општинске иовине", свеску бр. 7—8 за 1933 год., чланак: „Један судбоносан проблем — резултати анкете станова" стр. 504.

тешком али благотворном пољу културносоцијалне и хигијенско-здравствене акције за последње две године. Да пођемо прво од заштите деце као еугенички најважније и најосновније наше обавезе, јер су сирота деца најслабија, најнезаштићенија бића друштвене заједнице. Али од тих малих бића, развију се нечујно и полако прави грађани, доцнији носиоци наше југословенске расе и културе. На комуналној дечјој заштити ради се са планом, добро простудираним и унапред израђеним. Разуме се, да смо још врло далеко од потпуно изграђене свеукупне комуналне дечје заштите, али је главно, да је отпочето да се ради и на овоме пољу социјалне политике. За ове две године подигли смо цео низ дечјих институција, као дечјих саветовалишта, обданишта, школа на ваздуху, основних школа, дечјих склоништа а сада дижемо велико Дејче прихватилиште, са свима потребним нузгредним институцијама. Исто тако организовали смо дечје колоније у шумовитим селима и пределима близу Београда (у Бадањи и Милошевцу) а у току прошлог лета послали смо на опоравак преко пет стотина школске деце, и још скоро толико дошколске дечице. Једне у шуме, друге на море. Одлично је организована и тзв. отворена дечја заштита. Наш Уред за заштиту деце бдио је над 5.325 деце у 1932 и 1933 години, а Општина је успела да збрине просечно 52% од све оне сирочади, која су свирепошћу судбине остала на улици. У колико нас ова.ј лепи успех радује, у толико нас више боли страшна истина, да нам тешке материјалне прилике нису дозволиле да збринемо и спасемо оних преосталих 48% неспећне дечице, јер сва деца имају основно божанско право да траже од друштва пуну заштиту и збрињавање. Али живот је често грубљи и од најбруталнијег џелата! Ми се преко нашег Уреда за заштиту матера и деце трудимо да спасемо нашу децу, али се социјално-еугенички посао на заштити целокупне' деце не може завршити за једну годину дана. Ни за пет година. Нарочито не V средини где је 90% школске деце инфицирано туберкулозом V оазним облииима и где скоро 17% умире V повој години свога живота. Пои том, коче нас и спутава!у мала финансијска соедства, а без њих се ни један велики социјални програм неможе да оствари. У .саоме поогоаму о дечтј заштити, Општина београдска сада проучава могућност отварања једног дечјег санаторијума за деиУ оболелу од интћективних плућних болести, као и једно блиско климатсКо лечилиште за београдск^ лецу са туберкулозним хдбитусом, али без икаквих отворених процеса,