Opštinske novine

Стр. 704

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Кажу: да никад није никакав важнији посао хтео да почиње у уторак, па на жалост свих Југословена у уторак је и убијен. Заиста, тај дан од увек за нас Југословене био је несрећан и фаталан, јер тога дана је 15 (27) јуна 1389 год. на Косову Пољу, пропало је и Српско Царство под Царем Лазарем! Празновао је и гајио је све народне празнике, -те је због тога, као и Његов Отац, Краљ Петар I, Велики Ослободилац, био прави народни краљ и домаћин! Показивао је велико интересовање и за црквену уметност, нарочито наших средњевековних манастира, а био је љубитељ и старих икона. И, што је врло интересантно за одлике једнога великог војника, за каквог се Он сматра, врло добро је знао и разумевао црквену .литургију! Настојавао је лично, те су и у Цркви Задужбини на Опленцу, у Тополи, изведени уметнички радови — мозаик — који чине ремек дела црквене уметности. Витешки Краљ Александар I, Ујединитељ као војник не само што је истицан, цењен н хваљен од пријатеља и савезника, већ је чак и од оних, који су нам у прошлости били непријатеља (Фирер Немачке Републике Адолф Хитлер, Претседник Турске Републике Гази Кемал Паша)! Као персонификацију најбољег војника у садашњости Њега су високо третирали*): 1. Француски маршал Ф. Петен пише: „Својом храброшћу, својом отпорношћу и духом пожртвовања за време рата од 1914—1918 године Српска Војска под командом Принца Регента Александра дала је најлепши пример војничких врлина". 2. Француски маршал Франше д'Епере пише: „У улици Мизраки, тако блиској а ипак тако удаљеној од велике главне артерије којом иролази трештећи солунски трамвај две виле су се додиривале и спајале у овој повучености и миру. У једној је становао штаб команданта савезничких армија на Оријенту, а у другој је био стан Принца Александра, Регента Краљевине Срба. Ова друга вила, још удаљенија од главне улице била је скривена густом завесом дрвећа — тако ретког на Истоку — што јој је давало извесну тајанственост. Овај стан Регентов, простран и удобан, остао би сигурно незапажен, да, озбиљан и непомичан, један стражар под оружјем није одавао његов краљевски карактер. Јер у Солуну, благодарећи реду који је владао под окриљем Е. Венизелоса, чак ни команданг савезничких армија није имао француског стражара пред својим вратима.

*) К. 5. СћапШсћ—Сћапс1ап: ИЈпНе Уои§о51а\'е е( /е Ко1 А1ехапс1ге 1", Раг/з 1931.

О овој интимности Регентовог стана француски суседи, чији су прозори били блиске и дискретне осматрачнице, нису много имали да сазнаду. Они се враћали касно у своје преноћиште после тешког дана пуног рада под неподношљивом температуром. Они су били у спремању блиске офанзиве, чија је једина стрела, уписана на карти, управљала свој врх ка Будим-Пешти, Бечу и Берлину. Они су имали дубоко поштовање према овом младом Принцу, тако озбиљном и одмереном, који је у њиховим очима симболизирао наде целог једног народа у стварању. Тако су у овом медитеранском Бабилону, који је до јуче био под влашћу отоманском, у две анонимне куће обогаћене буржоазије, радили, тако блиски, официри који су дошли из Француске да пруже цемент и дизалице разним трупама које су се бориле на Балкану, и млади Краљевић ван своје земље, на чијим је плећима био тежак терет. А шта се могло сазнати од „интимног живота" краљевске виле? Прозори касно у ноћи осветљени говорили су сами о тихом раду, о размишљању настављеном још од дуго пре ноћи, о сталној бризи за Свој народ од чега је будући Краљ начинио закон Свога живота. Међутим официри долазе и одлазе тихо, последњи радиограми или билтени долазе; један ауто долазећи са Вардара се зауставља; пошта из Париза је спуштена на сто: Регент је одржавао чврсту везу са фронтом као и са дипломатским кабинетима у којимг је имала да се израђује будућност после победе.. . Ову атмосферу тако повучену и мало тајанствену која је окруживала Принца Александра свако је поштовао. Неразумевања расе и политички ривалитети, које је будило приближавање победе, могла су да узму болан и тежак облик. У Солуну витешка и мученичка фигура Принца Србије уливала је поштовање и оданост и не одавде, већ под другим хоризонтима рађале су се тешкоће и стварале интриге које су требале да овом великом словенском народу са Југа даду уске границе. Тако када су 15 септембра 1918 две пешадијске дивизије разбиле одбранбени чвор који је држала XI немачка армија, Српска Војска, у коју су многобројни југословенски добровољци убризгали крв младу и победоносну, могла је да се баци унапред и да једним скоком испуни свој славни задатак: пошто је прејуривши ослободила земљу српске отаџбине, она је пружила своју снажну мишицу свима потиштеним народима који су се подигли против јарма германско-мађарског. У Своме плану операција, који је осудио на смрт Централне Царевине Принц Александар је имао главну улогу.