Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 719

стичким тенденцијама. Уметници успевају да кроз своју субјективност изнесу на платну једну објективну лепоту и опипљиву природу. Дају они природу као више-маље сталну боју и као материју. Беспрекорни цртеж, смисао за пропорцију и један умерено раздраган колорит. „Оно, што отварање ове изложбе претвара у нарочиту свечаност, то је да су наши уметници све ово изградили под више него тешким условима. Борећи се га егзистенцију, за кров над глазом, за најскромнији атеље, кога у већини и немају, они раде дурашно, неуморно и с одушевљењем које је читаза религија лепоте. Они су част земље и као уметници и као грађани чије душе није окрзнула ружна страст богаћзња по сваку цену. Наши уметници су и својим моралом остали верни ономе шго је створило и што држи нашу отаџбину, Па, ипак, и баш зато, мора се што пре учинити крај материјалној тегоби наших уметника. Сра-

Већник и претседник Културног одбора града Београда г. Душан С. Николајевић отвара VIII јесењу изложбу мота је за целу ову земљу што је у њој бесмртно разговарало са птицама и несрећни, неуки, а велики сликар Ђура Јакшић био више гладан него сит. И још је већа срамота да се беда тога, дарозима небесжим обасутог, чоаека, који је у једном часу био пророк наше Голготе и наигег васкрса, и данас поносно успразља пред очима оних који ниигта не дају земљи и њеном напретку, али чија саможивља бестидно благују. У једном друштву које хоће да жчви не смеју они чије способности оправдавају и сам опстанак тога друштва; не смеју ствараоци, ма гдг и ма на којим пољима ■Хелали, бити лишени достојне егзистенције, могућности да од себе дају своме народу оно чиме их је мистерија даривала, Држава, градови, друштво преко својих организација, и имућни појединци морају стварати услове за процват културе. Морају, јер морају бити свесни да данас народи освајају право на своје независне жи-

воте само уколико покажу смисла за духовне вредности и за социјалну правду која не трпи нераднике. Јест, народи морају поштовати духовно стварање и волети социјалну правду, чији усхит даје маха онима што радом и даром крећу прогрес човечанства. Данас су прилике готово очајне. Уметници наши су мученици своје религије Лепоте. У томе погледу Београд стоји горе и од Загреба и од Љубљане. Уметничка дела се тамо више цене и продиру бар у приватне домове. У нас су ретке, врло ретке куће чије зидове красе дела оних који се с толико ватре труде да уздигну југословенску уметност, а, преко ове, Југославију. На крају свога говора г. Николајевић, вели: „Тује драж Југословенеке отаџбине, њених неизрециво лепих пејсажа и њених, наших расних типова. Наћи ће се насвагда наша уметност и земља наша, оно што чини карактер њен. Објавиће Југословенска уметност на својим ллатнимз, и у својим скулптурама оно што је карактеристично и у лепоти копна и у лепоти бистрих и сањивих вода југословенске ззмљз и у лепоти глава наших херојских и дубоко интелигентних народних људи. Расту брегови, плави се Јадранско море. Оно је давно као да је пре овога света била та наша вода, Давно је, а и еротично као да шегове дубине крију мртву веронску децу. Плави се то наше море о коме сањају наше галије када плове другим водзма. Сунце на планинама и у зелгнилу наших травних и цветних поља, а трепери, и радосно и тужно у исти глах, и на меланхоличној јадранској води, која ће и када падне ноћ бити чудно осунчана. У ноћи сунце је зашло у дубине Јадранскога мора и необично га озарава, а дању букти то сунце на нашим планинама и по нашим пољима и водама. Букти сунце и народ, створен од песме и за песму, радује се животу и бојама кроз своју Југословенску уметност. И у жељи и у вери да ће скоро доћи највиши час Југословенске уметности нека буде ова успела изложба отворена". * * * Јеоење изложбе сликарских и вајарских радова београдских уметника су већ постале не само један од најважнијих догађаја сваке јесење сезоне у Београду, но одлучно и навика, сретни смо да можемо рећи да је та навика врло близу врлине. Навика, па чак и врлина, у колико се то тиче дана отварања изложбе. Нажалост, после тога дана интерес Београђана је несразмерно мали да једину изложбу која би требала да буде у Београду оно што је За1оп (1'аи1ити У Паризу. Један део непосетилаца би се могао изговорити чињеницом да београдсгае јесење изложбе потсећају на слабе одблеске 5а1оп с!'аи1ити Па ипак, узимајући у обзир преимућство париске моде у Београду, као и чињеницу да је врло мали број Београђана који су у сталном додиру са током догађаја у ликовној уметности у Паризу, Београђани би требали да се одазову и посетом и куповином радова са више одушевљења но што то чине. На овим се изложбама могу добити ретка задовољства. Сваки познавалац и љубитељ уметности мора бити пренеражен способношћу наших у-