Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 723

оно сада свој непосредни сликарски потстрек било у раном Ренесансу и у Реноару (као што је на пр. овај пут био случај), било у неком другом стилу или мајстору, остаје ипак свагма присно особено и присно модерно. И у томе баш је његова главна драиж и вредност. Сликар-лиричар је и Антон Хутер који има такође један нарочити свој начин да епаја човека са пејзаЖ)Ом, свесну природу са несвесном, да их сажме међу собом органски, такорећи, пантеистички и онда озари, преплави неком специјалном, топлом златно-смеђом атмосфером, у којој често и најобичнији, најсвакидашњији предмети и појаве живота добијају чар и блесак бајке или сновиђења. Има ту — не у техници, нити у етилу, па ни у самим мотивима, али у осећању, у штимунгу-нечега од Швинда или Шпицвега: она чудна смеса хумора и носталгије — чију тајну ти стари романтични сликари очигледно нису понели са собом у гроб. Сведоче о томе речито Хутерове слике — овај пут, два смирена пејзажа у бледом океру и сивкасто зеленом — морска обала са маслинама, виноград и једна већа композиција са живахним ситним фигурама („Циркус"). Лазар Личенски дао је два хитро и темпераментно намалана пејзажа и једну велику, штедру, готово помпозну мртву природу — са одвише брижљиво и реа\ листички изграђеним грожђем — која некако испада из његовог стила. Неједнак је и Михајло Вукотић који има један добро угледан и здраво, сочно (густо зелено) колорисан „Пејзаж из околине Београда" и једну можда интересантно замишљену, али млитаво изведену, у бојама нешто нечисту (женску) „Фигуру". Колорит Милоша Вукотића постао је нешто житак' и хладан, готово скематичан, као да је само онако импровизован, на брзу руку набачен, намазан. У шеговом, „Пределу са женама", а још више у „Будви" (стилизован пејзаж са две етеричне жене у седећем ставу) одаје ое ипак сликар од квалитета. Андрејевић Кун напуетио је своју топлу, пастозну колористичку технику и слика сада у хладним, тврдим тоновима, графички-монументално и помало штуро. Његова велика младићска полуфигура „Надничар" интересантнија је у карактеру, цртежу и композицији, него у боји. „Радник" делује можда још блеђе и суморније. У низу дрвореза „Из Борског рудника", међутим, уметник показује своју стару живахност, декоративну уобразиљу и сигурност потеза. Пејзажи Винка Грдана истичу се својим светлим, жарким, калеидоскопски шареним, али и калеидоскопски тврдим колоритом („Неготин" I и II) који, међутим, може понекад и да се разблажи, да се растопи у неку слатку, сашалачку, сунчану флуидност („Одмараше"). Ђорђе Поповић, строг, сажет, упрошћен у својој „Студији за портре" (масном бојом), даје у хитро набаченом гвашу „Трг пред Малом пиваром" лаке и француски живахне колористичке ведрине. Ведар, гиздав и, неоспорно, чистији и провиднији но још доскора је и колоризам Косте Хакмана, тако у шеговим платнима („Корчула", „Моло у Коренићу") како и у темперама („Предео", „Из Корчуле"), док у линеарним, пастелски тананим сликама Јована Зонића, („Дубровачка лука", „Девојка са улице") боја постаје све хладнија и малокрвнија.

Велика композиција „У кафани" од Николе Граовца има, и крај своје очигледне зависности од Личенског (у мотиву као и у колориту), нечег свежег, крепког, симпатичног. Слично делују и оне ведре, љупко-наивне варошке ведуте („Панчево", „Стара Пазова") Ђуре Радонића који као да преноси акварелску технику и на масну боју. Варошке мотиве даје и Живорад Настасијевић („Улица у Г. Милановцу" I—IV) у једном минијатирски чистом, прецизном, зналачком, помало и тврдом стилу, али са знатно више колористичке ведрине, веселости (светло-ружичасте и лимунасто жуте кућице) но у својим старијим радовима. Михајло Петров иступио је овај пут, првенствено, као портретиста обузет, очевидно, тежшом за монументалним, али крај тога, стално, и својим старим, неокончаним тонско-колористичким тражешем, кушашем. Велики и велико схваћени портре Бранислава Нушића, иако, у ствари, сликарски још нерешен, садржи ипак, у карактеру ка)о и у боји, много знатнога и интересантнога. Сличан је, по концепцији, колориту и сразмерама, и портре „Јелена", док је мало платно „Главе младића" спроведено свежије и простије. Пејзажи, у масној боји и у акварелу, иако брижљиво и зналачки рађени, имају нечег тешког и тмурог. Фигура, човечији карактер и портре свакако су ближи осећању Петрова него пејзаж. Сташа Беложански изложио је један „Мотив из Сарајева" у бујним топло-жутим тоновима; Живојин Влајинић један не много ориганилно, али вешто насликан „Пејзаж" са привлачним мотивом неког тмуро-прошараног неба и нешто светлијих зграда што се огледају у бистрој води; Душан Влајић једно такође тонски и пастозно третирано „Пристаниште" са смелим контрастима боје, крупним тамним сенкама и силуетама и извесним романтизмом опште концепције; Стеван Боднаров један брижљиво рађен, али нешто сувопаран женски портре и један мало свежији, ведрији „Мотив из Ботаничке баште"; Божидар Стојадиновић један ефектан „Аутопортре" са лепо исцртаним лицем у широко стилизованом светлом и глатком колориту. Васа Поморишац дао је крај једне „Иконе" православног црквеног стила, један прециозно компонован и измалан „Предео из Швајцарске" од сасвим особене архаичке чари, а Вељко Станојевић три живо и светло бојадисане темпере библијског предмета, међу којима је најинтересантнија „Бура на Генисаретском језеру". Мило Милуновић заступљен је само својим картонима за фреску у Другој женској гимназији који нам веома занимљиво и поучно предочавају генезу тог сјајног — иако у својој коначној форми, као што се ту види, на жалост, знатно измешеног, редуцираног — дела. — Као графичар приказује нам се, овај пут, у битноме, и Мирко Кујачић са садржајно веома имагинозном и узбудљивом, а технички одличном колекцијом дрвореза „Безвредна земља". Његово велико платно „Обед лучког радника", међутим, — конвенционално у композицији и цртежу, а у колориту млитаво и хладно — подбацило је. Ако споменемо још Миомира Денића (два језгровито малана пејзажа са мотивима из модерног индустријског живота), Мату Зламалика (један портре од пастелски нежног колорита). Јефту Перића, Владимира