Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 659

куренција Загреба и Лзубљане, индолентност многих наших меродавних фактора и слабо обавештавање јавности о једној таквој потреби, путем штампе. За тако једну знајчајну ствар по привреду Београда а иреко њега и целе Југославије, потребно је било свим силама настојати и стално држати јавност у сазнању да је подизање Сајма у Београду најнужнија његова привредна потреба. Међутим, Удружење сајма је мислило да ће својим пожртвованим пословањем моћи само да оставари поверени му задатак. Опште ствари, великог значаја решавају се или врло јаким ауторитом (и средствима наравно) или стварањем психозе код света о његовој неопходности. Овде се поставља питање зашто н. пр. наш „Путник" није још постао редован члан друштва за сајам, јер јз он најпогоднији за пропаганду? Један велики аугоритет је трагично погинуо, средства су била недовољна а психоза код света никаква. Резултат: Сајам се још није отворио у Београду. Подносећи свој извештај ванредној скупштини 1 априла 1934 год. Друштво, разумевајући и осећајући све горе наведене разлоге који су омели остварење Сајма, и објашњавајући их скромно као неуспех, објаснило је да основни задатак није могао бити остварен из разлога „због кога и многа друга заиочета акција у правцу привредног подизања Бео1рада,одУједињења до данас није успела". Тиме је речено све и много. Али данас кад земаљска изложба или Сајам постаје потреба, има се другојачије гледати на ствари. Ново друштво ставило је себи у задатак да оствари Сајам у Београду. Београд мора и треба да постане један од централних тржишта како у нашој Краљевини тако и у Европи. Сајам и изложбе у Београду треба и могу да послуже остварењу тог великог задатка, који му је предестиниран. Извештај друштва каже: „Ако се оствари да Београд буде једно од централних тржишта у нашој земљи наша пољопривреда, наша индустрија, наше занатство, моћи ће преко његовог Сајма и изложби наше унутрашње тржиште да снабдевоју много повољније и сигурније својим производима, којих им!а у изобиљу и које наш свет ни изблиза не познаје, јер их није видео, јер се са њима није на погодан, очигледан начин упознао. На том тржишту треба да дође до изражаја конкуренција, која ефикасно убрзава темпо прогреса, који ми у нашем привредном животу морамо свим силама остварити". — ,,Ми у остварењу циља нашега Друштва видимо службу целокупној нашој народној привреди. Служећи њој, ми морамо учинити максимум напора, да подигнзмо и издигнемо Београд као привредни центар наше земље, баш зато, што он стоји пркосно и гордо, наш, југословенски, на ономе путу, ко-

јим се мора ићи на блиски Исток и даље тамо где цивилизација има да испуни своју задаћу, да подигне благостање народа. Обићи на том путу Београд, немогуће је. Проћи кроз њега а не задржати се — то је могуће и на жалост — стварност!" Београд се не сме мимоићи. Сајмиште је у Београду на/преча потреба његове и југословенске привреде. И како већ на пролеће 1936 треба да дође до његовог остварења то неће бити згорег да мало расчланимо чињенице и податке за његово подизање: а) потр-еба је несумњива; б) постоји ауторитативно друштво за приређивање сајма; в) друштвз располаже скромним' средствима довољним 1 за почетак изграђивања; г) несимпатизери Сајма су у току једне деценије полако открили своје карте, па ће их бити лако парирати; д) Држава ће морати дати какву субвенцију, сличну помоћи загребачком и љубљанском сајму. ђ) питање места за сајам — отворено. Друштво за подизање сајма у Београду не располаже никаквим тереном ни погодним ни непогодним за ту сврху. Да би се павиљони подигли потребан је погодан терен. Значи да је поред државне субвенције (могуће зајма за који ће гарантовати Држава) за сада најважније питање терена за сајмшите у Београду. Међутим, питање терена за сајмиште већ је давно покретано, заједно са осталим питањима. Споменули смо да су узимани у обзир комплекси на Топчидерском брду, код Цареве ћуприје и у Доњем граду. А преко листа „Јавности" (бр. б 1935 год). један архитекта пледира за терен на левој обали Саве око уласка у мост Краља Александра, које је место већ узето у обзир приликом изграде Генералног плана 1923 год. Питање терена за сајмиште мора се посматрати са две стране: са' практичне стране и са урбанистичке стране. Практично терен од 25—30 ха са леве стране Саве погодан је из ових разлога: а) близу је центра и лако је у вези са њим; , ( ј б) пут за Индију ишао би тик поред њега; в) може се лако довести железнички индустријски колосек до њега; г) налази се уз саму пловну реку Саву, која је у најближој вези са међународним Дунавом; д) може се по потреби проширити; ђ) лакше га је добити, јер је општински. Држава своје терене нерадо даје, из бојазни да јој се не пребаци намерно потпомагање једног краја запостављајући други. А подиза-