Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 625

ред. Ред и мир. Хришћанска Тајна вечера је немирна, а наша Тајна вечера је мирна. Цар устаје да наздрави. Он, као што приличи цару, зна и поштује ранг својих доглавника... Здрави и Милоша кобном здравицом, а најбољи доказ да је косовску вечеру певао и један властелин то је да виолентни Милош ни тада не губи такт. Остаје у односу у коме властелин треба да буде према цару. Кад је реч о Косовској вечери, ја бих скренуо вашу пажњу на два момента који доприносе да је она истинска поетска творевина. Христос је на Тајној вечери рекао: један ће ме између вас издати. Та реч је убацила хаос у душе апостола. Леонардо да Винчи беше ненадмашан психолог кад је извео на зиду сав немир душа апостола. Кнез Лазар је у заблуди кад верује да ће га Милош издати, али се Кнез Лазар понаша ритерски: обраћа се само Милошу. Милош, исто тако ритерски, одговара право, непосредно. ,,Невера ти уз колено седи" и херојски, не трошећи речи, задовољан што ће се још сутра показати ко је вера а ко невера, он израш^ ћује у џина наше косовске епопеје. Други момент је још већа поезија. Лазар воли Милоша. и, у тренутку када га оптужује. Лазар осећа сав бол смртно рањеног пријатељства. Милош, иако увређен до дна срца, не само што не престаје да буде привржен своме цару, него воли и даље Лазара. То су два трагична човека, два несрећна пријатеља који ће сутра смирити своје болове и своја пријатељства. * На Косову је распета наша слава и, као^ у голготској легенди, замрачило се све. Сунце је зашло. Дуго, столећима ми смо били у мраку ропства. Филип Вишњић беше слеп као вавилонски роб и пророк Данијел, а томе нашем слепом новозаветнику са старозаветном главом би, мистеријом над мистеријама, досуђено да угледа сунце које се из! мрака, из ноћи нашега ропства, помаљало. Ко једном, само једном, види сунце слободе постаје њен свештеник. Зарише се зраци тога сунца у душу Вишњићеву и осветљаваху путеве његове уобразиље. Косовска поезија је сва у заласку нашег сунца, а Вишњићева сва у рађању нашег сунца. Филип Вишњић види целикг својим унутрашњим бићем где долази час историје, одмазде, правде која држи земљу и градове. Па, ипак!, у тој својој поезији Вишњић није потпуно син онога народа који јз у песми Урош и Мрњавчевићи исклесао огромну фигуру свога правдољубивог јунака. Марко Краљевић постаје код цркве Самодреже судија над судијама. Правда је Бог једини, васионски закон, али Филип Вишњић постаје толики култ-

ник правде да њу издиже,, не над нацијом, али и над нашом средњевековном националном државом. Овај генијални човек и рајетински трибун у поезији, уопште, нема нагон државе. Рођен |је у крају где су некада богумили подривали немањићску државу. Управо његов нагон државе је закржљао. Без нагона државе, а са мржњом на властелу средњевековну, Филип Вишњић је готов да нашу косовску трагедију објасни неправдама којима је, по његовом мишљењу, господски сталеж ударао на народ, на народну масу. Пророк нашега уздизања у XIX веку беше атавистички себар. Богумил, себар и рајетин, он иде и сувише далеко у одрицању вредности наше средњевековне државе. Ту државу, коју је косовски песник волео чудно, дахом својих мртвих предака, Филип Вишњић потире дотле да Мурат, издишући, говори један свој, царски праведни теотамент. Овај азијатски освајач треба да испадне неки правдољубивац, који је рад добру и благостањЈ својих робова. Саветује Мурат своје Турке какви треба да буду ако хоће да владају; рајом. Ти савети Муратови посредно оптужују нашу властелу, као да је она довела до косовске катастрофе. У генијалном Филипу Вашњићу беше отсуство нагона националне државе толико да је косовском туђинском цару придао нешто од онога што се може приписати само нашем косовском цару. Вишњићево гледиште на пропаст наше државе, изречено посредно, прехо Мурата, има нечег додирног с једном арнаутском верзијом косовске традиције о косовској битци. По тој верзији, коју је објавио г. Гл. Елезовић, кривица за косовску погибију хришћана сваљује се, у првом реду, на неморал властеле. У песми Урош и Мрњавчевићи властела су неправедна, али правду објављује наги човек, наш народни јунак. Како може, с националног гледишта, бити праведан Мурат који нам, уништавајући нашу слободу и нашу државу, наноси најљућу неправду?. Отсуство нагона државе и нагона националне државе код Вишњића примећује се и кад пева старца Фоча. Старац Фочо је праведан, мудар. Правда и мудрост су код Вишњића једно. Фочо саветује дахијама да буду добри раји. Шта значи то? Значи да се раја не би, уопште, дигла да су Турци послушали тога старца у коме се после толико векова одушио праведни и племенити Мурат! Остала би : роб у туђој држави. Издижући правду над националном државом и хватајући везу између тога уздизања правде и своје мржње на господу, овај чудни трибун с невероватном песничком снагом гура на једну гомилу и нашу средњевековну властелу и кнезове, који нису ради кавзи, као и турске изелице. „Ту кнезови нису ради кавзи". Певајући то, Филип Вишњић, песник историске правде која има сву силу фатума,

I*