Opštinske novine
5*
Наше социјалне установе:
Блада К. Петровић Дом слепих КратЕ»а Александра I у Земуну
Пре рата није се толико бринуло о недужној деци као што се сада брине. Рат је учинио да се морало више старања поклонити деци, јер је беда, у којој су она била, императивно налагала и појединцу, и друштву, и држави, да се побрину за спас деце. Недужне деце било је много. Деца без родитеља, који изгинуше у рату; деца глувонема, кљаста и богаљаста, деца слепа, деца слабомислена сва су она била једна од првих брига нашега друштва, наших градова и државе. Уз то нам је рат дао и један велики број инвалида, слепих и осакаћених. О свима се морало водити рачуна. У маленој, предратној Србији, било је врло мало поље старања о деци и недужнима у опште. И друштва и општина и држава мало су се о томе старали; или због недовољних срестава, или због мало развијеног социјалног смисла или уопште због познатог нашег одлагања ствари корисних и хуманих. Ипак било је људи који су ту бригу бринули, бринули је с ретким пожртвовањем и ретким поимањем љубави према ближњем. Међу тим људима, сумње нема, видно место заузимају неколико људи, који су и иначе у нашем јавном животу играли видну улогу. Кад се буде писала историја хуманих подухвата мале Краљевине Србије, мораће се с поштовањем помињати имена: државника, родољуба и хуманисте Свет. Николајевића, М. Богићевића, Николе Петровића, Ђ. Вајферта, 3. Влајићке, Ч. Митровића, и још неколико других. Београдски дом сиротне деце, Завод за глувонему децу, Дом малолетника, Материнско удружење, Друштво Св. Саве, Дом стараца, дела су ових филантропа, трајна дела вредности, милосрђа и љубави. У унутрашњости земље није било тих подухвата. У овом или оном граду, месту било је, уз гробље, каква бедна зградица у којој би се чували изнемогли старЦи и етарице, које нико није имао да чува. О њима су се обично бринули, или црква, или еснафи из места а често је добијана и помоћ добрих људи, обично у намирницама и старом оделу.
Г. Вељко Рамаданозић, упразник Дома слепих Краља Александра: I у Земуну
После рата хумани рад узима већег маха. Обнављају се стара и ничу нова друштва за незбринуту, напуштену и дефектну децу. Рат је наметнуо бригу о свему. Он је повећао и осећај хуманости, дао је да се осети дужност према незбринутим, недужним нејакима, као што је наметнуо свету дужност да се старамо о окима, који у рату изгубише руке и ноге, очи а за собом, поред тога, оставише један велики број деце која, као ; и сва остала срећна и задовољна деца, имају права на живот, васпитање и подизање.