Opštinske novine

Стр. 142

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ре набројаним продуктима. Оваква општинска т|ршвачка предузећа могла би да буду организована у оквиру поменутих продуката, јер трговина њима може бити лако контролисана. Да би општинско учешће у снабдевању широких маса градског становништва главним продуктима исхране било одвојено од меркантилизма, општина мора да има и своја произвођачка газдинства и предузећа. Тако н.пр. општина мора да има посебну своју, или на кооперативним, или на акционарским начелима организовану модерну фабрику хлеба. Онда би београдско становништво имало поред стандартизоване врсте и стабилизовану цену хлеба. Исто тако општина мора да има своја посебна или на кооперативним, или на акционарским начелима организована предузећа за млеко и млечне производе. Ова би предузећа продуцирала главне млечне производе и снабдевала становништво пастеризованим или стерилизавоним млеком, што би имало директни утицај на смањивање епидемских болести, нарочито тифуса и туберкулозе, које готово сваке године непрекидно и процентуелно расте. Нема смисла доказивати, да је главни узрок епидемија тифуса и др. заразних болести неорганизована спекулативна трговина млеком и млечним производима, која не води рачуна о хигијенским и санитетским правилима (канте за млеко перу се често обичном савском водом). Пошто за здравствено стање становништва општина сноси одговорност, она мора преко својих органа да учествује у свима предузећима која имају комунални значај. Општина мора да има своја узорна газдинства, која би имала практичан значај не само у социјалноекономском, него и у културно-привредном смислу. У овоме смислу наша општина на-

лази се у релативно доброј ситуацији. Она може располагати земљишним површинама за експлоатацију и зградама за стовариште житних и осталих продуката. У газдинствима и у осталим предузећима могли би да нађу стално и сезонско упослење веће масе мануелних и квалификованих радника. Овим би се општина ослободила извесног терета социјалне помоћи. Активан рад општине на овоме пољу давао би потстрека кооперативном снабдевању, где би општина са својом иницијативом контроле водила главну реч. Сем тога у овоме случају били би помогнути и мали трговци, чији би се број без сумње повећао, док би се разорно дејство зеленашког посредовања постепено смањивало. У исто време и куповна моћ динара би се повећавала, што би имало за последицу подизање просечног нивоа животног стандарта. Тако би у оквиру културних мера, општина своје социјалне задатке могла да постави на практичну базу. Практично извођење ових питања зависи, по свој прилици, од рационалне организације производње и продаје. Што се тиче производње, то би било целисходно почети прво са рационалном експлоатацијом већих земљишних комплекса, управо требало би прво почети са стварањем културних и рационалних комуналних газдинстаства. Овим би општинска управа одмах на почетку располагала јаким инструментом за утицај не само на цене већ и на стандарт сеоских продуката, који се довозе у Београд из ближих села. Наравно, таква општинска предузећа требала би да буду организована на начелима рационалне експлоатације и рентабилности, како би цела иницијатива имала веће поверење и наишла на боља схватања у ширим масама, и тиме добијала већи ауторитативни значај у постављеним циљевима.