Opštinske novine

11

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 405

свој пооебни начин изражавања, Две скице по Рембранту јасно показују са колико је дубине Перић р&јзумео старе масторе, а нарочито Рембранта. У четрдесет и четири друга платна Перић нам пружа прилике да се упознамо са његовим оригиналним радовима. Нзегово поље делатности је обимно, он се бави портретирашем исто толико колико и сли-

кањем предела, мртвих природа, ентеријера, цвећа, фигура и К1омпозиција. У боји пријатан и издржан, технички готово беспрекоран Перић нам наговештава правог мајстора жив-описца. Ми са нестрпљењем очекујемо даљи развој овог симпатичног и талентованог уметника. Сава Поповић

Пролетње излоАбе

После подуже паузе, имали смо, почетком прошлог месеца, поново, једну колективну изложбу Младена Јосића. Једну богату, интересантну и разнолику изложбу која је ефектно испунила читаву велику дворану Уметничвог павиљона. Јосић је био вредан и радио је за цело време, док га нисмо видели, много и добро. Сведоче о томе до осамдесет платна, најразличитијег предмета, па и фактуре, али израђене увек са истим свежим, хитрим еланом. Хитрина и елеганција потеза, живо колористичко осећање и извесна лака бономија и хумор јесу главне особине овог сликара чија платна привлаче својом ведрином и грацијом. Јосић, свак1ако, не иде много у дубину, не поставља себи неке нарочите проблеме, не мучи нити себе, нити гледаоца и није метиколозан; он посматра ствари у њиховој непосредној предметног сти, у њиховој одмах уочљивој формалној и колористичкој појави и слика, фиксира их онда тако, без много оклевања и пипања, са неком лаком, готово немарном вештином. Али у тој вештини има шарма и, што је још много боље: она потиче из једног присно-сликарског осећања, нагона. Начине, на који Јосић уме да уочи и „ухвати" карактер једног лица, једне фигуре, да пронађе најзанимљивији, најпитарескнији аспект једног предела, да компонује једну живу групу или неку мртву природу и да са два-три срећно изабрана и састављена тона постигне најугоднији колористички ефект — искрено и дубоко је сликарски. Не мења на тој чињеници, у битноме, ништа околност да уметник често иде помало и за монденском допадљивошћу и да своје радове не спроводи, не уједначује увек, и технички, довољно стриктно и до краја. Његови снажни позитивни сликарски квалитети обично надјачавају могућни неповољни утисак таквих недостатака и лабавости — и његове слике делују, у главноме, готово увек, интересантно и привлачно. Један еликар који има шта да нам каже и који нам казује своје ствари живо, темпераментно и укусно, каткад можда и помало сувише козерски и забављачки, али никад заморно или досадно. Он не даје много лиризма, нити неке нарочите, претенциозне мисаоности, већ лаког, рекао бих, готово, сувог, духа, ведре фабулације и свеже, "здраве чулности која се са љубављу и радозналошћу задржава на шаренилу, на формама, на масама и материји живе природе, живота уопште. То се види одмах већ на његовим, многобројним, већим и мањим портретима, актовима и другим фигуралним сликама што се истичу пре свега својим ттед-

рим густим колоритом и својом ефектном живописном презентацијом. Навешћемо ту само најбоље од тих радова као што су на пр. „Портре г-це Гавриловић" у гиздавом источњачком костиму, онај и у карактеру одлично погођени лик Архитекта Брашована, у монументалној барокској фотељи, она живо колорисана „Мира" и балерина „Рики", онај грациозни „Аљоша", она толико расна „Г-ца М. Шотен" у жарко црвеној блузи, онај ефектно приказани „Др. Алберти" и, најзад, и, „Јосићка" у разним, често веома успелим вари-јантама — којима се прикључују неколики меко и пастозно малани женски актови (најлепши: бр. 56, у финим зеленкастим тоновима), она дражесна женска „Глара" (бр. 60), она пикантна монденка, лепотица „На дивану", онај чудни „Младић са кавезом" и један дивно постављен и врло језгровито насликан „Рибар" •са оним, у материји одиста бриљантно датим, масним, љигавим сомом у снажној, мускулозној руци. Ова последња слика упућује нас већ на мртве природе које уметник аранжЈира и израђује са нарочитом љубављу и неком холанђанском бујношћу и опуленцијом. Има их читав један низ са богато и сочно насликаним рибама („Шарани", „Сомови", „Суве рибе"), разном закланом пернатом живином, па чак и са једцим бож;ићњим прасетом („Ћуран", „Пилићи", „Бадњак"), али и са лепим, једрим воћем („Лубеница", „Грожђе") и жарко бојадисаним, црвеним и наранчастим летњим цвећем. Јосићеви пејзажи одликују се сдојим зналачки пробраним, апартним мотивима, финим, сувим, ситим, колоритом и неком особеном декоративном акцентуацијом („Са Бањице", „Макишко поље", „Чуваричка падина", „Са периферије", „Вила на брду", ,,Ка Жаркову"). Ако споменемо још живахну, шаролику композицију „Црквена слава" и пријатне две сличице „Берба" и „Пикник" које као да прострујава неЈпто од грације и сласти Ренесанса — ми смо завршили овај летимични преглед Јосићеве колективне изложбе која је била једна од најинтересантнијих што смо их ове сезоне ^идели у Павиљону. * * * Готово истовремено са Јосићем, имале су своју изложбу, у малој дворани Павиљона, и три симпатичне младе сликарке: Аделина Бакотић, Деса Јовакновић и Лепосава Павловић. Своју прву заједничку колективну изложбу, на којој су изнеле читаве мале збирке својих радова подесне да нам пруже једну