Opštinske novine

Душан С. Ни&олајевић, већник и претседнић ћултурног одбора града Београда

НЕ>егово Краљевско Бисочанство Кнез-Намеснић Павле

Монархистичко начело је древно, а увек младо. У основи својој, оно се непрекидно освежава и обнавља. Монархигам. то је најбољи облик култаисториских хероја. 0но1а кулгако\им \е била прожета филозофија историје релтиозника и мистичарског обожаваоца хероја Томе Карлајла. Култ историских хероја, који је усађен од искона у људској природи, чудотворна је моћ. Пречишћава људе од ситне саможивости. Понети њоме, људи се узвшиују и оспособљавају да осете вишу вредност. И крог осећање величине оних који, долазгћи из, често пута невидљивих и само унутра осветљених, историских дубина; кроз осећање 1оростасности и мистерије оних који крепко и неумољиво носе у својој вољи иманентну вољу историје; јест, тек кроз култ историских посланика, ми сви, незнани, снабдевамо се дивном врлином да, неситничарски и присно, учествујемо у благословеном изграђивању свега што је трајно, а што осигурава бољи живот поколењима која нас смењују. .Изабрани духови продирали су у то начело и покушавали да 1а разјасне. Генијални секретар флорентинске републике Николо Макијавели дао је своју теорију државе и свој идеал принчипа. Италијански националист, који је осећао силу државч, Макиавели беше уверен да само један јак принчипе може ујединити Италијане. Прошле Године је у предавању, одржаном у Паризу, Гуљиелмо Фереро говорио о Макиавелију с екстазом, доказујући да теорије Макиавелијеве данас више него икада живе. По одличном социологу, Макиавели је чудни видовњак. Да ли је сасвим у праву Фереро? Макиавелијев принчипе бескрупулозно намеће своју вољу и он је, ако бисмо тако моГли рећи, измирио примордијални инстинкт власти с аморалном рафинираношћу свога времена. Па, ипак, улазећи дубље у психолоГију МакиавелијевоГ принчипа, открива се, да је он, маколико јакисамоуверен, унутра, у сгби немиран и брз. Он је, збоГ тога, сав у дршстичној динамици, која није стурна у сутрашњицу. Погрешно је Поредити Макиавелијевог Иринчипа с Ничеовим Надчовеком. Ранијг, у

једној друГој прилици, указали смо на неоснованост те паралеле. Овде би се могло додати само то да је Ниче, иако беше растрзан кризама и самоубилачким часовима, оживео једноГа Надчовека, који својом самоувереном мирноћом смирује немирг Ничеовихноћи. Надчовекова сиГурност у себе, у своју моћ и власт над људима, преко вечноГ повраћаја ствари, верује у своју <вечност. Аморалан и нестуран у сутрашњицу, Макиавелијев принчипе не делује блаГотворно на своје поданике. Један друГи Роман, француски моралист XVII века, Жан де Ла Бријер, у својим класичним Карактерима, пружа нам свој идеал носиоца суверенитета. Занимљиво је да су два Романа написала два сасвим супротна идеала носиоца монархистичког начела. Ла Бријеру лебди пред очима један скрон морални и савесни суверен. ЊеГа снабдева француски моралист неизмерно важном и племенитом мисијом: лично моралан и скруполозан, Ла Бријеров вођ монархије искорењује свирепе и прљаве навике, ако оне владају у њеГовом народу. Реформише он, не само законе, него и обичаје, кадГод ти закони и обичаји поуме да почине злоупотребе. Он — разлаже даље Ла Бријер — доноси стурност душама свих Грађана, а вароши украшава величанственим из^гледима. Суверен по ла Бријеру — треба да кажњава ружне пороке, али тај исти вођ монархије, неумитан кад брани државу и морал земље, сасвим је блаГ према свима оним својим под\аницима који воле отаџбину и верују у будућност националне државе и чије душе жуде све што је добро и све што је лепо. Свој одељак о суверену Ла Бријер з<1вршава како овај мора бити човек од духа и од срца: супериоран и моћан Геније, који зна да буде поштован и вољен од своГа народа, а да, истодобно, буде и онај коГа се плаше непријатељски туђини. Такав вођ монархије од свога двора и целе Краљевине чини једну фамилију. Ла Бријер каже да је тешко у вођи монархије скупити све оне врлине. Ако се у вођи монархије, ипак, састану, онда је народ срећан.