Opštinske novine

Др. Боривоје М. Ђорђевић, Шеф Градског антитуберћулозног диспансера

Сарадња ГрадсКог антитуберкулозно^ диспансера са осталим установама на сузбшјату ту6ер&.улозе I

Градски антитуберкулоани диспавсер на Смедеревском ђерму Успешан рад на сузбијању туберкулозе не мзже се замислити без иззесног сталног, одређеног правца рада и без иззесне коордикације свеколиких напора. У погледу празца којим треба да се упути антитуберкулозна акција мора сз признати да још има лутаља. Бар код нас. Тих флуктуација у погледу сузбијања туберкулозе било је и раније, било их је свакако у свим оним земљама које су предузимале опсежније мере на сузбијању ове болести. Те промене у схватањима како треба сузбијати туберкулозу биле су диктованз у главном научним открићима у погледу самз суштине болести. Профилактичне мере су увек засниване на основу последњих научних сазнања. Нагла промена настала је пре нешто више од 50 година када је славни Кох проналаском проузроковача туберкулозе доказао јединстзо туберкулозних оболења, т.ј. да туберкулозно обољење ма кога органа увек прзузрокује само један бацил, бацил туберкулозе, а уједно потврдио и мишљење француског научника Вилмена да је туберкулоза заразна и преношљива болест. Болест се преноси углавном излучинама оболелог човека или животиње, нарочито болесниковим испљувком. Поред овог бактеријалног постоје и други, социјални узроци.

Одмах се створила идеј.а о издвајаљу туберкулозних болесника у нарочите установе за лечење да би се сачувао остали здрав свет. Али се одмах наишло и на тешкоће. Са лечењем није ишло тако брзо, болесници су морали лежати изоловани врло дуго у такзим установама што често из разних узрока није било могуће извести. С друге стране показало се да је број болесника веома велики и да је број постеља за њихово изоловање увек био недовољан. Напослетку и само подизаље оваквих установа захтевало је огромне материјалне жртве које је ретко која држава и поред обилатог приватног прилога могла да поднесе. У Немачкој где се озај т. звани „санаторијумски покрет" и појавио доживео је слом. Иапоредо са овим издвајањем предузимане су мере и у другом правцу, такозване закзнодавно-хигијенске мере, којима је спречавано мешање туберкулозних болесника са здравим лицима (отварањем посебних болничких одељења за туберкулззу), спречавано је примање у службу туберкулозних лица која би својим присуством могла ширити заразу (у војсци, по школама, болницама, при продаји животних намирница итд.) или су предузимане опште хигијенске преЕентивне мере (забрана пљувања на улици, чекаоницама, трамвајима итд.) или је спречавано ствараље услова за ширење туберкулозе (хигијенски прописи у грађевинском закону, јавна градска и сеоска хигијена итд.). Углавном, дакле, два правца на сузбијању туберкулозе: издвајање и лечење оболелих и заштита здравих. Овај други начин показао се у многим земљама где су поменути прописи поштовани и стриктно извршавани много више успеха него само издвајаље и лечење болесних лица. Нарочиту тешкоћу је претстављао недостатак контроле оних болесника који су остали ван домашаја установа за лечење, т.ј, болесника до одласка у болнице и санаторијуме и после изласка из озих установа. Недовољна контрола оваквих болесника и недовољно старање о њима били су један део узрока што се туберкулоза није смањивала и поред видног