Opštinske novine

Стр. 372

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

динаца. Ако хоћемо да породица ову своју дужност добро врши и то у циљу да се очувају и развијају добре склоности детета у корист његову и целе заједнице, а да се сузбију неповољне и нездраве склоности и смањи њихово дејство на штету појгединаца и заједнице, да се, дакле, чувањем и одржавањем наслеђеног здравог језгра подиже наследно здрав подмладак, онда треба да се и ми у Београду пре свега бринемо о породици као главној и најважнијој друштвеној јединици за подизање здравог Подмлатка. Свима сретствима којима располаже кзмунална, друштвена и народна заједница треба да се ради на томе да се обезбеди развој и напредак наследно здравих породица, да се број наследно болеенцх или мање вредних породица смањује и да се предупреди квароње здравог рода разним отровима. Да би се тај задатак извршио потребно је да се нађу на окупу сви: државне власти са законским прописима, цркве са верско-моралним и етичким поукама, самоуправна тела, првенствено градска, са својим одредбама, социјалне и здравствене установе са упутствима и помоћу просветне установе саваспитавањем и образовањем најширих слојева народа и, најзад, разна друштва као иницијатори за рад и посредници спона између појединаца и народне целине. Али сви напори овде поменутих власти, тела, установа и друштва били би узалудни, ако не би постојала слободна воља појединаца да хоће да живе по начелима која су неопходно потребна а да се очува телесно, духовно и морално здрав род. До ове слободне воље, до тежње да се постигне овај циљ, долази се путем васпитавања и образовања. Најприступачнија за васпитање и образовање је омладина, зато се идеје здравог рода, моралног живота, националне свести и културног напретка као услов за бољу будућност народа, може најлакше и најуспешније усадити у срце омладине. Тај задатак поверен је свима престоничким просветним и културним установама, у првом реду школи. Школа је у служби народне целине, а то и треба да буде. Њен задатак није сам:о у томе што пружа омладини знање, него она мора да васпитава омладину и то у циљу да она хоће да живи морално, да хоће рад за опште добро, да хоће рад на подизању и напретку народне културе и да хоће да стази све своје снаге у службу народне целине. Ова воља и тежња да сарађује на подизању морала и унапређивању духовног живота народа и на томе да се очува здрав народни подмладак, виши је цил> који треба да постигне школа. Како школа васпитава омладину за овај виши циљ? Народна школа пружа омладини просто народно образовање. Она чини то на тај начин што наставно градиво доводи у везу са потребама живота. Зато настава у народним школама не сме да буде само предавање

прописаног градива и не сме да зависи само од тог градива, него мора да је тако подешена да се постигне васпитни циљ. Ако се хоће наставом и васпитавати, пре свега треба да се одреди васпитни циљ, који се жели постићи; онда треба да су наставнику познате склоности и особине детета, као и његов начин мишљења и тек на треће место долази градиво које ће наставник сам или у споразуму са децом одабрати, а да се дође до жељеног успеха. У народној се школи стручно знање не предаје и не развија се стручно мишљење; развијање стручног мишљења задатак је стручне наставе. Основно школско дете није телесно нити духовно толико развијено, да би се могло интересовати за стручна питања. Ово дете мисли природно и сасвим природно посматра ствари и догађаје око себе, његово мишљење и гледаље на свет се разликује од мишљења и гледања на свет ученика стручних и виших школа, који већ почињу да донекле и стручно мисле и гледају на ствари око себе. Зато свака школа треба да према душевном и телесном развоју своје деце и према ступњу њиховог мишљења и, најзад, и према своме наставном програму, греди вишем циљу, који смо овде одредили, наиме: да васпитном наставом спрема омладину, да она хоће да стави све своје снаге у службу друштвене и народне целине у сврху унапређења народне културе, а с тим и подизања здравог подмлатка. Пошто сваки народ има свој нарочити развој и показује своје нарочите склоности и особине, а задатак је народне школе, пре свега, тај, да својим образовањем и васпитавањем сарађује на подизању здравог народног подмлатка, то ће бити потребно да се сваки наставник и васпитач што боље упозна са главним особинама душевног живота југословенског народа. Треба наиме да се претпостави да сваки појединац наследи нешто од особина племена коме припада, које се могу под разним условима и утицајима и различито развијати и испољавати, али које ипак не могу затајити своје порекло. Тако, познато је, да се душевни живот нас Динараца одликује великом моралном и интелектуалном снагом, јаким посматрачким даром и знатном природном интелигенцијом. Динарци имају дар за уметност. Јаких су нерава, живога духа, осетљиви и поносити. Под неповољним утицајима ове особине могу се испољавати као воља за тучу, као претерана осетљивост и напраситост, али и ово се не појављује без изразите добродушности. Искреност, веселост и радост у вези са радозналошћу изазивају склоност за претеривањем у говору и кретању, отуда и нарочити дар за глуму и способност за народног говорника. Динарци воле своју отаџбину, одани су претци-