Opštinske novine

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ Ношћу јаке личности, доприносио је реализовању унутрашње воље југословенске историје. Мисао југословенских апостола је, силазећи са својих облаковитих висина, снажила онај инстинкт целине који одувек 1 живљаше у нашим масама, али је држава, коју су градили Карађорђе и Милош, најглавнији фактор. И та слободна национална држава једина је могла да ојасни иманентну вољу југословеиске историје. И да је очеличи и да иззрши своју мисију југословенског пијемонта. Када сам још за време рата, у напису Србија и Југословени, публикованом у ,,Пијемонту' [ , указивао на дужност југословенског пијемонта, ја то нисам вршио као србијански шовинист. Исто тако ја нисам нимало шовинист када данас подвлачимулогу Србије као државе у уједињењу Југословена. Насупрот туђинским државама морала се јавити једна наша, национална држава. Анте Старчевић је знаменит човек Словенског Југа по томе што је у свем своме шовинизму, ипак, схватио сву важност једне независне националне државе, без обзира на пространство њене територије. Држава, коју је у два џиновска устанка изградило једно југословенско племе; Србија јз све више израшћивала у југословенски пијемонт, у југословзнску Савоју и југословенску Пруску. Штросмајер и Кнез Михајло су мислили југословенску мисао. Ја остављам на страну то да је Штросмајерово тако историски важно југословенство, упркос својој, ширини и дивљења достојној толеранцији, ипак, тежило да своје илузије измири са Хабзбуршком монархијом; — оно, што је неупоредиво важније и од Штросмајеровб: величине, то је да је Михаило био владар једне државе и једне нагие државе, која је свесно и непоколебљиво спроводила вољу историје Словена настањених на нашим, од Бога и од наших патничких отаца благословеним, пољима. Истичући значај једне територијално мале југословенске земљз у изграђивању данашње Југославије, исто тако, желим да нагласим једну чињеницу од огромне важности. Србија могаше бити пијемзнг зато што је била држава, али и зато што је у њој, слободној, негован југословенски дух, и зато што су у њој поштоване духовне вредности. Г. Слободан Јовановић у својим спиритуалнпм писањима о XIX веку Србије, није се довзљно задржао на тој духовној снази мале Србије. И Кнез Михаило и необично даровити Краљ Милан и силни народни трибуни имали су једно поштовање за људе од духа. И у доба очајничких унутрашњих борби за владе Миланове, није се никада, бар није сасвим, заборављало да држава не сме бити само једна сила. Страсник Милан имао је око за људе од духа и онда када се с њима прегањао. На пол|итичкој арени беху таленти, било да су долазили из конзервативних било из левичарских редова. И југословенски капитал, којим је рас-

— _ Стр. 385 полагала Србиј,а, течен ј;е и тада. Наш народ је, вођен Петром Ослободиоцем и великим ненеумрлим Александром Карађорђевићем, извршио оно што је непрзкидно искала иманентна воља наше, југословенске историје и што је тутњило у гробовима толиких југословенских мученика и у утробама југословенских планина. Александар Карађорђевић као да је у својим прсима носио уцртану карту свих југословенских земаља, ослушкиваше глас историјских дубина. Извршено је грандиозно дело. Али су онда негативности реакционарне демагогије која мрзи дух, стале да, не поштујући духовне вредности и истичући махом медиокритетске полигикане, проћердавазу југословенски капитал југословенског пијемонта и да пружају пароле свима оним елементима из Југославије који не увиђају сву неизмерну вредност суверене југословенске државе. Греба рећи реч: неизмзрну, јер само у својој великој држави могу Југословени прекужити све кризе, ма како оне биле тешке. Овде није реч о југословенском централизму или о југословенској савезној држави; не, овде је реч о југословенској држави и о једном југословенском духу који мора прожети нашу заједничку отаџбину и инстинкт целине наших маса учинити интензиБним до осећања припадности југословенском опсегу. Немачка је савезна држава, Италија то није, али Југословен мора што пре припадати целим својим бићем Југославији исто онако као Италијан Италији, а Немац Рајху. * И, везујући се за велику и суверену југословенску државу ми, Југословени, морамо се уздизати до идеологије која ће синтезирати све позитивне енергије нашега способног и све до уједињења, национално несрећног света. И морамо, свим патњама прошлости и свим тежњама будућих покољења, хтети радост југословенског стварања. Наш дух, који ће се потпуно развити тек у великој и слободној Југославији, неће ни национални социјализам Хитлерове Немачке ни фашизам Мусолинијев. Он мора израдити своје вредности и кроз те вредности очистити наш демократизам од извзсних негативности. Наш демократизам мора увек бити склон да служи и једном позитивном човечанству. Он треба и мора сачувати свој карактер, мали посед, и на свој начин извршити оно што је| спровео национални социјализам: увући и радника у државу и учинити од њега градитеља. У борби две генералне идеологије: идеологије, која базира на приватној својиии, и марксизма, наша, југословенска идеологија се не сме поколебати пред учењем Карла Маркса. У времену превирања јављају се парадокси и у нас често пута баш они елементи, који благују у буржоаском друштву, кокетују с марксизмом. То је инфатилни цинизам, а ја не желим