Opštinske novine

БЕОГРАДСКК НОВИНЕ

Стр. 781

горостасна фигура пешадиског потпуковника Војина Поповића... Војвода Вук није био само узор личне храбрости и прослављени вођа из четничког ратовања. Он је исто толико славан и као првокласан командачт, широке војничке спреме и концепције. Стога су Вук> и његово^ одреду додељивани и поверавани увек изванредно значајни задаци, који су захтевали одличну и поуздану трупу и сигурност, умешност и самосталност команданта... ...Војвода Вук продужује гоњење разбијеног непријатеља и 16 новембра 1916 године отпочиње напад на следећи положај ГруништеЦрни Камен, Дан је магловит, а у близини се чује као каква кобна слутња хујање надошле Црне Реке. Српсхи и непријатељски ровови, ископани на брзу руку, тако су близу да се уз бомбе добацују и узајамне претње, али ниједна страна не мисли на попуштање. Унаоколо су испревртани лешеви, задах крви и трулежи, поломљене пушке, крвава опрема... Непријатељ врши противнападе и Вуков одред, већ јако проређен на Кајмакчалану и Сивој Стени, повија се под новим губицима и одржава се тешким напором. Видећи овако тешку ситуацију, војвода Вук напушта своју осматрачницу, узима своју последњу резерву и на њеном челу, кроз кишу куршума, води је на јуриш до саме стене Грунишног Виса коју држи непријатељ. У томе јуришу, рањен у руку од парчета бомбе, Вук жури све даље напред. На молбе својих четника одговара да рана није тешка и да положај треба заузети по сваку цену. У томе тренутку погађа га непријатељско зрно посред срц1а и Вук пада на руке својих верних четника. Најдостојнија смрт најхрабријег међу јунацима! Тако је служио и тако завршио своју службу Краљу, Отаџбини и највишим националним и војничким идеалима главни носилац наше четничке акције у Јужној Србији, витез без страха и мане, најхрабрији међу храбрима, пешадиски потпуковник Војин Поповић, војвода Вук, понос нашега народа и наше војске. Нека би овај споменик, плод дубоке љубави и захвалности шегових четничких другова, вечно служио новим нараштајима као путоказ у истинској служби Краљу и Отаџбини". После говора генерала г. Недића говорио је још г. Тома Тројановић, ш ,е затим г. М. Аћимовић са неколико лепих речи /рсдао споменик на чуваше претставнику Београдске општине г. инж. Милану Нешићу, који је у име Београдске општине са таплим речима захвалио Одбору за подизање споменика Војводи Вуку на његовом раду. Г. инж. Милан Нешић у своме одличном говору рекао је: „Господине Изасланиче Њ. В. Краља, ојађена али поносна породицо, г-ђе и господо,

У име г. претседника и Општине града Београда које данас заступам на овом значајном месту где се одаје заслужено признање једном врлом нашем сину и див-јунаку, ја имам ту велику част, да се пре свега поклоним пред заставом положеном на овај хладни оклесани камен чије нам значење тако снажно улива поштовање и тако живо буди сећање на хероја и војводу, на војводу Вука, ретког сина и браниоца наше витешке земље у низу најславнијих дана и догађаја којима су испуњене странице наше историје ослобођења и уједињења. Прекаљени и дубоким националним осећањем надахнути јунак од самопрегора, официр од заклетве и духа, старешина са високом свешћу о Отаџбини и најлепшом китом војничких врлина; друг, пријатељ и побратим — то је био наш незаборавими мајор Во;ин-Вук-Попозић, официр легендарне XXXII класе Војне академије. Будидац свести и самопоуздања у нашим тада још неослобођеним деловима Старе Србије и Македоније, рођени вођ и несебични борац за слободу нашег племена — то је био комита и војвода Вук. Нзегова херојска дела и његово име ће нам, поред многих јунака из наше ослободилачке одисеје, за навек остати реализовани узор храбрости, пример и оличење љубави према Отаџбини и верности Краљу и Застави. У свој својој великој тузи за и сувише рано палим јунаком са Челопека, са Дрине и Јадра, са Власине и Лебана, са Солуна и Лерина, са историјског Кајмакчалана и чемернога Груништа, Београд је поносан, што ће у срцу своме и на домаку симболичног весника слободе и победа на градским зидинама, чувати озај споменик који ће га вечно сећати на његова јуначка дела, који ће га испуњавати захвалношћу за прве радости које му је Вук, после окупације, пружио када је 1914. први поново ушао у Београд; који ће бити путоказ неупућенима, утеха породици и клонулииа а потстрек за орне и све оне који истински љубе своју Земљу. У име Општине и Градског већа ја сам веома захвалан цењеном Одбору за подизање овог спотаеника и није ми лако да нађем праву реч, са којом бих одао довољно признање њиховој овако изванредно успелој и родољубивој иницијативи. У име Општине ја примам радо и са поносом овај споменик. Општина ће га чувати као једну од најлепших залога оног родољубља из кога је никло наше Ослобођеље и Уједињење и као јединствени узор који нам спиритуелно може да обезбеди наше титанским напорима освојене тековине. Нека је слава и хвала неумрлом Војводи Вуку". На крају свечаности на постоље споменика Војводи Вуку положено је неколико сребрних и ловорових венаца.