Opštinske novine

25.

Позоришна хроника

369

Диалози су реалистични, живи, пуни локалне боје. Сваки говор одговара тачно личности која га изговара. Та подударност између карактера личности и садржине и начина говора управо задивљује и изазива многе комичне ефекте. А сваки је тај разговор веран, као да је стенографски записан. Па ипак, уметнички прерађен. Писац није уносио у своја дела све што је чуо и оним редом како је чуо, него ванредним уметничким инстинктом одабирао карактеристичне детаље, повезивао их и комбиновао у нови живот, који је ако бисмо се тако смели изразити — стварнији од праве стварности: То је кондензована стварност, из које су отстрањени сви излишни и случајни детаљи. • Комад нема много праве драмске радње, нема истинског драматског сукоба. Сукоб између Ивка и његових гостију није довољно „драматичан", нема интриге ни заплета. Али Сремчев диалог ( а цела је прича у диалогу) има сам по себи много живота, комичних ефеката,. разигране духовитости, добродушног карикирања; личности кроз свој говор цртају, као што смо рекли, рељефно своје карактере; комичне ситуације се развијају као саме од себе. А то спада међу основне елементе комедије, без којих се комедија не да ни замислити. Сремац је знао да изради комедију без уобичајеног комедиографског скелета. Има ту доста материјала и за глумце да развију своје способности, и за публику да се разоноди и од срца насмеје. Утисак „Ивкове славе" можда је најбоље оцртао г. Павле Поповић једном анегдотом, када је испричао како се је Љубомир Недић, уредник „Српског прегледа", коме )е дело било предато за штампу, осећао при читању рукописа: „Недић узме рукопис да чита; смеши се најпре, па се смеје, па се тресе од смеха, па смех му све гласнији; мати његова, која је болесна лежала у другој соби, пита га: „Шта ти је, за Бога, Љубо?", а Недиђ не може од смеха да јој одговори: - ето то је био први ефекат Ивкове славе". Реприза у позоришту доказала је да „Ивкова слава" изазива и данас исги ефекат. Смех је био здрав, онакав какав лекари препоручују, а пљескање одушевљено. Играли су најбоље: Г. Душан Раденковић (који је ннтересангно, са много локалне боје и са карактеристичним покретима, оживео Калчу), г. Гец (у улози Смука), г. Новаковић (у улози Ивка, јорганџије), г-ђа Арсеновић (у улози Кеве), г-ђа Е. Микулић (у улози Сике). И остали су глумци, са малим изузетком, задовољили. * Ииотски кадија од Николе Ђурића. Писац је знао на нов начин да обради мотив из народне песме о несрећној Хасан-агиници. Унео је сценске живости; развио доста успело драмску радњу; оцртао са неколико нових потеза две-три личности познате из народне песме и из ранијих драматских обрада; испевао живе петостопне јамбе, којима се каткад уз дигао до истинске поезије. Што је најважније, све своје сцене испунио је радњом, повезао их добро и очувао јединство. Као централну личност истакао је Мирзу, имотског кадију, и тиме целу радњу поставио на нову. основу. Кадијина љубав је овде покретач радње и

узрок несреће. Тиме је успешно мотивисан раскид између Хасан-аге и његове кадуне, чији узроци у народној песми нису јасни, — нису бар оправдани. Кадија је оцртан чао човек виших моралних способности, праведан и племенит. Иако идеализован, његова ]е фигура убедљива. Он је у младости волео Селму, желео је да се њоме ожени. Али док је био у Нариграду на школовању, Селма се удала за Хасанагу. Кадија не може да је заборави. Његова љубав постаје све више одуховљена, платонска, као да до лази са другог света. Он се бар труди да је у том правцу сублимира; настоји да се измири са судбином. Али је само успео да љубавни жар затрпа тим финим пепелом. Када се зратио у завичај, нрви поветарац чежње одува тај пепео и пламен из младости разбукти се свом снагом. Има у тој идиличној драми и неколико наивности, мелодрамских елемената. Таква је сцена између Мирзе и Зилфије, Хасан-агине сестре, која, смртно заљубљена у кадију, долази у његову кућу преобучена у мушкарца, и срце јој буквално препукне од бола кад види да њена љубав не наилази на одзив. Има клишејских сцена из познатих народних чомада. На пример, неке сцене са девојкама, које би се, као декор, могле и опростити; али оне певају сувише познате народне „шлагере", које су певале још наше прабабе. Ту је требало испевати нове песме по народним мотивима и пронаћи нове мелодије, комбинујући народне музичке елементе. Песме и музика треба да силазе са позорнице у народ, а не обрагно. Има у комаду и неПотребних убистава, - - као да се трагични моменти не могу друкче потенцирати него отровом и ножем. Једино смрт Селмина изгледала је неизбежна: Растрзана између љубави према мужу, деци и имотском кадији;доведена у ситуацију из које нема часпог повратка у мужевљев дом, —• њој као да остаје једини пут у смрт. Али би било укусније, можда и психолошки оправданије, да је писац удесио да код ње препукне срце од бола, као што је" лепо изведено у народној песми. За такву смрт им& код Селме више разлога него код Зилфије. Јачи би ефекат био да је Мирза, као учењак чије очи продиру и иза граница живота, остао погружен у дубокој тузи, можда са извесним песничким филозофско-религиозним визијама. Тим пре што у његовој кривици има нечег судбинског, што није за висило од њега ,па ни од од његовог карактера. Његова патетична смрт уноси извесни дисакорд. Када је Хасан-ага, који је већи кривац за Селмину смрт, остао у животу, погружен у болу, могао је то са више разлога да учини и имотски кадија. Писац има осећања за драмске елементе и зна да ге изрази. Али његова стваралачка снага не прелази просечну меру Потребно је да те способности буду још знатно продубљене и проширене, па да створе дело од траЈне вредности. Писац није могао да пређе границу која дели једног добронамерног књижевнообразованог дилетанта од рођеног уметника. Има ту и топлине и благе емоције, али нема ватре која пали ни дубоких снажних осећања која освајају и као циклон витлаЈу душом. „Имотски кадија" ипак заслужује да се задржи на репертоару као „комад за народ". Они који су га