Opštinske novine

Прилози за историју Београда

Комуникација у вазалној Србији

ГТрве деценије тек ослобођене вазалне Србије целокупан саобраћај са иностранством и у земљи вршен је друмовима: коњима и колима. Цариградски друм био је главна артерија земаљског саобраћаја, која је кроз средину државе од Београда ишла ка југу Србије и одржавала везу преко бугарског пашалука са Цариградом, а преко Ниша са Скопљем и Солуном. Путовање је било дуго и мучно. Од Београда до Крагујевца стизало се једва за два дана, а до Ниша било је потребно најмање четири дана. У то време трговци који су путовали за Солун и Цариград обично су се кретали у друштву, у караванима, више њих заједнички. Крећући се на те даљне и опасне путеве претходно су правили тестамент, а родбина, пријатељи и комшије испраћали су их забринуо, са сузама у очима. У то доба на главним друмовима често су се могли видети каравани камила, натоварених робом, које су се из Цариграда и Једрена спорим темпом кретале према Београду. Стигавши у Београд после вишенедељног путовања, истоварене камиле би се више дана одмарале испод градских бедема на Калемегдану. Из тих давно минулих времена оставили су нам каравани са истока један спомен све до данашњих дана. То је оно трновито жбуње на градским бедемима са љубичастим цветићима и црвеним минђушастим плодом, чије су семе каравани камила донели из Леванта и које се код нас одомаћило, да нас потсећа на та давно минула времена када су тамо камиле пландовале. Званичну пошту између Београда, Ниша, Софије, Цариграда и Солуна носили су такозвани татари. То су били

нарочити регби-чиновници у државној служби, који су неминовно морали владати турским језиком, а неки од њих и бугарским и грчким. Нзима је поверавана гранична државна пошта, као и новчане пошиљке, и они су у пратњи добро наоружаних момака на добрим коњима преваљивали тај дуги пут од Београда до Цариграда. Они су се одвајали од обичних грађана и својим нарочитим скупоценим оделом од најфиније чоје, које је било опточено самурјом и везено гајтаном и златом. О жељезници и пароброду у то време нико ни сањао није. Тек половином прошлога века, кад је био успостављен паробродски саобраћај на Дунаву, Кнежевина Србија дошла је у везу преко Аустрије и Мађарске са иностранством. Наступањем зиме свака веза са иностранством била је прекинута, јер су пароброди због леда на Дунаву обустављали пловидбу. У јесење доба саобраћај лађама је врло неуредан и несигуран; често су пароброди због велике магле морали по више часова да се задрже на неком месту, до кога су приспели. У Гашпаровој кафани код „Крагујевца" на Сави у те јесење дане путници су често по читав дан и ноћ у нестрпљењу чекали на долазак пароброда, који се негде због магле задржао. Бивало је случајева да су се путници после дугог чекања поново враћали у варош у свој стан и тек сутрадан путовали са паробродом, који је једва једном приспео после вишечасовног задоцњења. Тек почетком осамдесетих година чуло се звиждање прве локомотиве у Београду и видео се први жељезнички воз. Тако је тек почетком осамдесетих година Кнежевина Србија ступила у сталну везу са Европом.

Први женски просветни завод

У почетку шесдесетих година прошлога века у Београд су се вратили многи млади људи, са солидном спремом, са својих студија у Берлину, Хајделбергу и Паризу и, према својим способностима, заузели су извесне положаје у државној служби. У то време опажала се велика разлика у интелектуалним способностима мушког и женског света. И док су мушкарци располагали знатном количином знања и интелектуално били много измакли напред, женски свет био је много изостао иза н>их у том погледу. Изузимајући незнатног броја младих девојака, које су нешто више зна-

н>а добиле у приватним заводима Ланговице и Шпацековице, остали женски свет једва је располагао елементарним зиањем основних школа. Неправедно би било рећи да женски свет тога времена није испољавао јачу наклоност према књизи. Ту своју жељу, тадашњи женски свет задовољавао је читањем Доситијевих дела и Видаковићевих романа. „Царица Касија", „Весели двори Иве Загорице", онда „Геновева", то је била обилна лектира тога доба. Седећи на доксату, или у врту под орахом, са плетивом и везом на крилу, девојке би на глас читале те романе,