Opštinske novine

816

Београдске општинске новине

Наставни програм из појединих предмета није у свему познат, али се може овако укратко изнети: 1) Историја — земљопис — статистика. Настава из ових предмета имала је два курса: у I курсу било је краће изучавање Опште и српске историје и земљописа, у II курсу био је мешовити преглед историско-географскостатистички са вишег политичког гледишта. Уџбеници за ове предмете били су: превод неке непознате немачке историје што ју је Иван Југовић превео и подесио за наше прилике; затим земљопис — прерада Соларићевога земљописа, коју је начинио Миљко Радоњић. Подробнији програм из та три предмета био је: историја Француске, земљопис Француске, о Пољској, о илирским пределима, о Швајцарској и најзад одељак о ондашњој Србији. 2) Рачуница. — У почетку се учило усмено рачунање са целим бројевима, а потом и разломци. Као уџбеник служила је књига писца Јована А. Дошеновића „Численица или наука рачуна". Будим 1809. 3) Крокирање. — Изгледа да под овим називом ваља разумети премеравања која се врше по начину практичне популарне геометрије. 4) Немачки језик. — Овај се предмет сматрао важним због употребе у животу и у односу са суседима. Програм није ближе познат. 5) — Стилистика■ Не зна се ништа ближе о 1трограму. 6) Државно право. — Ово је био један од најглавнијих предмета у III разреду. Неким срећним случајем сачуване су потпунз и целе лекције по којима се тада изучавао овај предмет. Из тих се лекција осећа дух који је владао< у Великој школи и циљ оснивања те школе. Подробнији преглед садржине тога сачуваног рукописа био би ово: део I Г/раво државе. У њему су ови одсеци: „0 началствујуштеј власти". Потом долазе својства и права поглавара државе, а то су: право законодавно, право врховног надзора и право извршно. Даље се износе дужности државног поглавара (началствујуштаго). У одсеку II говори се о дужностима поданика уопште и понаособ, а то су: дужности свештеника, учитеља, советника, војеначелника, простих војника, судија, казначеја и посланика. 7) Међународно право. — Оно се учило у III разреду и то после државног права. У школи се звало „Всеобште Народнов Право" и чинило је други део изучавања правних наука. 8) Кривични постуиак. — Овај предмет звао се тада „Начин суђења криминалног" и учио се у III разреду. 9) Моралне поуке. — Оне су се предавале недељом и празником после службе божије. 10) Црквено појање. — Програм јасан из наслова. 11) Војно вежбање. — Програм: фехтовање (борење) сабљама, и егзецир с пушкама.

Наставничко особље: 1) Иван Југовић, оснивач и први директор. О њему на овом месту нећемо ближе говорити, јер ћемо његову биографију подробно изложити у једној посебној расправи. 2) Миљко Радоњић. — Био је родом из Рудничке нахије. Као дете отишао је у Немачку и тамо је свршио школе, свакако основну, гимназију и факултет, у Карловцима и у Пешти. Кад је заузет Београд, крајем 1806, прешао је и Миљко са другим ученим људима у Србију. У прво време био је употребљаван повремено у писарству, до почетка 1809, а кад Југовић отиде у Влашку, он замени Југовића у Великој Школи. Као професор остао је од почетка 1809 до почетка 1810 у другој класи, а од тада па до 1811 у трећој класи. Он је предавао историју, немачки језик и рачун. Почетком 1810 почео је предавати и земљопис и неку врсту коресподенције. Промена од 1811 захватила је и Миљка, јер кад се Миленко Стојковић не хтеде примити новога звања „попечитеља иностраних дела", би постављен на његово место Миљко. Нзегово место у школи заузео је Лазар Војиновић. Као попечитељ Миљко је остао до краја 1812, али је његов круг рада био доста ограничен. Он се покорио Карађорђевој вољи и следовао његовим наредбама. Али је и Миљко Радоњић, као и Југовић и Михајло Грујовић, био трн у оку како Родофиникину тако и Недоби, који су га убрајали у своје противнике а међу присталице Аустрије. Тако је стање трајало све до уочи Божића 1812, када су ова сва тројица била отпуштена из државне службе. Али Миљко није напустио одмах Србију, него је у њој остао све до пропасти земље. Пссле тога отишао је у Трст и тамо се спомиње као дечији учитељ 1815 и 1816. Живео је, после тога, које у Бечу, које у Трсту, а које у Бесарабији све до 1837. Убрајао се у ред учених људи и добрих родољуба. 3) Лазар Војиновић. — Родио се у Митровици у Срему и био је школски друг Миљка Радоњића. Гимназију је свршио у Карловцима а филозофију и права у Пешти. С Миљком је остао пријатељ до смрти. По преласку у Србију, после Београда, он је постао писар код Милана Обреновића. По Вуковом казивању и мишљењу Војиновић је био виновник смрти кнеза Милана. Сасвим друкчију слику у њему даје Баталака. По њему, Војиновић је био врло учен и врло образован, затим музикалан, увек озбиљан и V ссвему умерен, свагда здрав и снажан. Крајем фебруара 1812 разболео се и напрсно приминуо. Он је био угледна личност међу оним ученим Србима који су прешли из Војводине у Србију. Као већина од њих тако је и он сматран за противника руског утицаја. 4) Глиша Живановић. — Родом је, вероватно, био из Угарске. До 1810 био је писар и васпитач синова Луке Лазаревића у Шап-