Opštinske novine

Академија посве^ена Његошу

831

Па ипак, „Горски Вјенац", — у коме је Нзегош сажео све игго је народно, црногорско, и живот, и менталитет, и оно осећајно у народу, — преведен је досада на једанајест језика, што значи, да је №егош нечим, што је дато само генију, створио спону између свог удаљеног народа и осталог света. — Он се у свом спеву дотакао најдубљих, вечних проблема, „времена земног и судбине људске". „Чрез своје напаћене душе", тумачио је душу свог напаћеног народа, а кад геније проговори, он говори васцелом свету и вечности. Нгегош је заузео своје достојно место у светској књижевности, у реду њених великана. „Г. Вјенац" превођен је и преводи се и на даље. Први превод „Г. Вјенца" изашао је на талијанском језику, од Киудина, који је превео поједине комаде „Вјенца" и објавио у својој књизи: ,.Сап*1 с!е1 роро1о з1ауо" год. 1878 у Фиренци. Затим је „Г- Вјенац'* преведен на талијански у целини од Ивана Павловића, год. 1902 у Фабриану. 1886 г. објавио је у Бечу д-р Ј. Кирсте свој немачки превод „Г. Вјенца"; преведен је у целости (осим посвете), са коментаром М. Решетара. Ово је издање данас исцрпљено и налази се само још у библиотекама. 1887 објављен је руски превод од Лукијановског, у Москви. 1891 у Видину, бугарски превод П. Иванова. Затим се ређају, год. 1895 и 897, два чешка превода, први од Карела Кривиа, други од Јана Худеца, у Прагу. 1902 излази у Новом Саду мађарски превод од д-р Ћисаловића; 1907 објављује у Лзубљани Рајко Першек срој словеначки превод. 1913 у Штокхолму, у нарочито лепом издању, шведски превод великог пријатеља наше књижевности, Алферда Јенсена, 1917 превела је „Г. Вјенац" на француски Дивна Вековић (у прози), и објавила у Паризу, са предговором Анри де Рењева. Затим је 1936 проф. Миодраг Ибровац унео у своју антологију неколико значајних места из „Вјенца" у свом преводу у стиху. 1930 излази у Лондону енглески превод г. Џемс Вајлса. 1932 у Варшави, пољски превод г. Хенрика Батовског ,са предговором г. Бранка Лазаревића. Питали су ме, како сам се решила на тај посао пун одговорности и како је дошло до мога превода. Оно прво, питам се и сама још и данас, а дошло је до тог превода иницијативом г. Павла Поповића. Он ме је подстакао да преведем „Г. Вјенац" — наредио ми. Он ме је храбрио за време мога рада,

и објашњавао ми места, која ми беху тамна; без г. проф. Павла Поповића, ја нити бих имала смелости да отпочнем тај рад, нити бих, без његових драгоцених упутстава, исти завршила. Питали су ме и о самом раду, како је текао. Сумњам да би било довољно занимљиво да о томе говорим опширније, и све што би имала тиме да кажем, то је, да је, као и увек, почетак био оно најтеже. Почела сам Посветом, која је утолико тежа, што је у слику, те ми се све остало чинило да ће бити лакше, — ма да није увек било тако. Посвета, својом високом дикцијом, као нека величанствена увертира уводи у спев. Сила и лепота Нзегошеве поезије тако узноси преводиоца, он се толико уживи у само дело, да чисто види пред собом и чује шта се збива; тако се и мени сада, по завршеном раду, чини, као да сам оно, што сам превела, истински доживела. Свакако мислим, да у животу нисам имала срећнијих часова, но што то беху они када сам вршила једну мисију у служби генија нашег великог песникаЛ Затим јс госпођа Јовановић прешла на читан>е појединих места свог превода, која су у пуној мери показали његову прецизност и лепоту. Своје предавање завршила је речима: „Говорећи о преводима била сам присиљена да говорим и о себи и о свом преводу. У толико је можда поштогод било и сувишно у мом предавању, али за то нек ме — према оним песниковим речима: Где је зрно клицу заметнуло, Тамо нека и плодом почива". извини пред вама и на овом месту чињеница, да је најмлађи преводилац Горског Вијенца — једна стара Београђанка". Катарина А. Јооаноеић

Петровић Јелисавета: „Београд — пристаниште" (Са XI јесење изложбе београдских уметника)