Opštinske novine

ДвН ЛфТВИХ

835

моЦтов у песМи која претставља обавезну етапу у учењу руског језика: „По небу полуночи ангел летјел и тихују пјесењ он пјел... Он Д ,ушу маладују в објацјах њос..." Идући

Једна алеја на Новом гробљу, лево споменик војводи Путнику

даље поред овог гроба улази се у онај део који се протеже уз дунавску падину. Али пре нег се пође овим путем мора се зауставити на породичном гробу Јована Илијића, Матије Бана и Стеве Тодоровића. Испод бисте најстаријег песникова сина, Драгутина Илијића, уклесани су лепи стихови: „Зао удес рушио ми снове, Ја упорно зидао сам нове." Песник М. Бан и ак. сликар С. Тодоровић почивају у истом гробу. Две лепе фигуре ак, скулптора Палавичинија — Поезија и Сликарство — привлаче поглед финоћом својих облика и сетом која се тако уметнички изразује на њиховом лицу. Оба су гроба на овој страни, али ближе према цркви. * Онај део београдског гробља који се протеже иза споменика Бранилаца Београда, у ком превлађују гробови сиромашнијег сзета, у ком још има доста места за нове мртве, нема скоро ништа заједничко с оним делом гробља о коме смо малопре говорили. Неизграђено, сиромашно, са брезама, липама, врбама, продужујући се у београдску кампању роману, београдску равницу према Лаудановом шанцу — овај ,део гробља има једну доминантну ноту која се може назвати: осамљеност, туга, носталгичност — потенцирани до највишег степена. Туга, носталгија, осамљеност, који скоро прелазе у очајање. Све је тамо прошло, све је свршено. Човек нема зашто да се „прихвати". Овде је смрт сасвим „откинута од живота''... Исто тако и онај део београдског гробља који се протеже уз Дунав и који следи ток Дунава нема с оним делом на предњем плану ништа заједничко. Он је од њега још строже одељен. У густом гају младих белих брева, оивичено на хоризонту, место сли-

ком града, сивом широком траком наше дивне реке —, овде је београдско гробље у једном сетном молу сасвим личног карактера далеко од сваког упоређења са било којим гробљем села или градова и свег осталог што на београдском гробљу постоји. До јуче у главном празан простор, земља је данас и овде већ посејана гробовима, који се као болнички крзвети, чисти и бели, једнообразни протежу један уз другога у штедљивим, али не шкртим размацима. Црна земља међу гробовима показује се овде сваки дан, јер гробље ово још није засићено, још има на њему места за нове дошљаке. Кад се стоји или седи на клупици поред било ког гроба., видиш реку како тече: поуто. ре! (панта реј) све тече, све пролази... Дим фабрика уз Дунав диже се у вис. Међу њима доминирају димњаци електричне централе. Слика која стално привлачи наше уметнике. За гробље ова дивна река, живот који ове фабрике симболишу, чини да је овај део београдског гробља сличан неком посебном парку. Мир је овде мртвима осигуран, али није одвећ самотан. Кроз елеменат реке и ову манифестацију људске активности на земљи, одржала се веза са животом, али дискретна, ненаметљива. И животу и гробљу остављено је сваком своје, и опет су хармонично везани. Улазећи на дан мртвих о. г. у овај део гробља, већ издалека корак зауставља јадиковка. Мајка, сиромашна сељанка, плаче на гробу свог детета. Плаче и нариче на сав глас ређајући све особине оног ког јој је земља одузела. Једно дете поред ње црвених очију од плача са раширеним зеницама у којима се одразује страх, збуњеност, чуђење од онога што гледа, чује и види, вуче мајку, али је немоћно да је поврати из њеног транса туге и бола. Кукњава ове сироте доминира. Мало даље грађанка у дубокој црнини увијена у густи вео моли се Богу, још даље неколико деце седи на гробу на ком нема ни крста, црљавим ручицама нешто једу, задиркују се, набацују песком и остацима јела без преставе о дану и месту. Кад ветар дуне у другом правцу, нарицање се не чује. Уопште ветру је овај дан била додељена велика улога! Што му је снага већа то више листића откида. Стотинама, хиљадама носи их по зраку и сеје као свој дар једнако штедро по свим гробовима. Подједнако се зауставља и код богатих и код сиромашних. Ево, она тако жељкована и прежељкивана једнакост где је!... Слика је у естетском погледу величанствена и као из прича. Алеје воде десно и лево. Једна нова, дуга, која почиње скоро код зида, изгледа као да је стрелом означена. Отегла се дуга и уска, брезе је сенче. У њој влада нарочити мир. Гробова још нема. Само с десне стране ископане раке. Дубоке су неколико метара. Све до дна плодна црна земља. Ето то је последње... Из алеје пут скреће лево у најгорњи део гробља. И овде једна жена гласно