Opštinske novine

852

Београдске општинске новине

могли да загрле српске војнике, грлили су и од радости љубили њихове коње и тепали им као најмилијима. Коњи српских коњаника били су такође симболи слободе. ♦ ' } Многима је било чудно што је од толике српске војске у Београд дошло само четрдесет коњаника. — Има ли још српске војске осим вас? — запиташе неки. — Има, дабоме. За нама иде пешадија Седмог пука. Ми смо само извидница. — одговара један коњаник. — Ура! Живео Седми пук! — Захорило се радосно клицање, јер су у Седмом пуку служили Београђани, па су многи очекивали да у њему виде своје синове, родитеље, браћу и мужеве, о којима пуне три године нису ништа чули. Најзад, пошто би разговор са коњаницима отишао у бесконачност, командир ескадрона умоли раздрагани народ да их пропусти, јер морају пре доласка пешадије да прокрстаре, као извидница, целу варош. Уз одушевљено клицање и незампаћене овације ескадрон се на „Славији" раздвојио, па су се коњаници, по неколико у групи, разишли као патроле по свима крајевима Београда. Касније су се сви састали у кругу коњичке касарне, која се налазила на месту где је сад парк испод зграде Народног позоришта на Врачару. * Предвече је неопажено ушла у Београд и пешадија Седмог пука, којим је тада командовао потпуковник за генералштабне послове сада арм. генерал и начелник Главног генералштаба г. Душан Симовић. Но овај улазак није био свечан. Прво је ушао само Први батаљон Седмог пешад. пука. Овај је батаљон одмах запосео обале Саве и Дунава. * Свечан улазак српске војске у ослобођени Београд обављен је тек 3 новембра 1918 године. Тога дана још од рана јутра Београђани су били на ногама иако је улазак српске војске био најављен-тек у 16 часова. Већ око 12 часова све улице којима је имала да прође српска војска биле су запоседнуте светом. Ретко је ко био без цвета у руци. У подне је у Саборној цркви, пре уласка трупа, одржано свечано благодарење. Тачно у 16 часова бурно и одушевљено клицање народа од Топовских Шупа најавило је долазак ослободилаца. Музика је свирала свечани марш из опере „Фауст". Масу је обухватио делириум одушевљења. Неки су хтели да легну на земљу, да би преко њих прешли војници. Код „Звездаре" војску је поздравио претседник Београдске општине г. Коста Глави-

нић, који је изабран за претседника 2 новембра те године. Врхунац одушевљења настао је кад се на „Славији" појавио, јашући на цвећем и венцима искићеним коњима, Штаб Дунавске дивизије и Седмог пешад. пука. На челу Штаба био је командант Дивизије пуковник г. Драгомир Милојевић. Међу нашим било је и неколико француских официра. — Живела српска војска! — Живео Краљ Петар I! — Живео Регент Александар! — Живели Французи! — Живели Савезници! — Евива! Клицању није било краја. Италијански ратни заробљеници били су толико раздрагани и одушевљени, да је њихово клицање „Евива" непрекидно продирало и тресло ваздух својом силином. Низ лица Београђана текле су сузе радоснице. Срца су куцала као никад. Грлило се, љубило и од радости скакало. * * Улице кроз које је пролазила српска војска биле су просто застрвене цвећем. Личиле су на цветне ливаде. Око вратова официрских коња шаренили су се венци са српским тробојкама. Шајкача сваког пешака била је окићена цвећем, а из пушчаних цеви вириле су крунице цветића; победоносна ослободилачка српска војска ушла је у Београд без ножева на пушкама. Искићени и бурно поздрављени пешаци Седмог пука, са заставом на челу, промарширали су кроз Београд улицом Краља Милана, преко Теразија, Кнез Михаиловом улицом до Калемегдана, где су око хотела „Српска круна" и „Српски краљ" направили круг, па су улицом Васином преко Теразија и улицом Краља Милана отишли у касарну Седмог пешадијског пука у Немањиној улици. * У касарни Седмог пука пешаци су имали да се одморе. Било је већ вече кад су у њу дошли. Београђани, који су служили у овоме пуку, с нестрпљењем су очекивали сутрашњи дан, да добију дозволе за излазак у варош, да се нађу и виде са својима. Пред улазом у касарну стајала је велика група Београђана, који су кроз капију разговарали са војницима. Сваки је желео од њих по нешто да дозна. Највише су падала питања: — Милане, шта је са Војом? — Погинуо је. — Аух, тешко мени! — јаукнула је несрећна мајка. — А је ли жив Милорад Грујић? — Није. Он је од глади умро у Албанији. Пре дкапијом су се одигравале такве сцене, да је човеку срце пуцало од бола. Једни