Opštinske novine
2*
Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца
887
српска држава и да јој, као таквој, доследно свему, претстоји само улазак у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца; прихтвата у целини декларацију председника српске владе г. Николе Пашића, и председника Југословенског одбора г. д-р Анте Трумби-Ка, овлаш-Цено донесену по једнодушном споразуму 7 (20) јула 1917 на Крфу. Пробој српске и савезничке војске на Солунском фронту силно је одјекнуо у свима крајевима, где живи наш народ. Чим се дознало да српска војска напредује, Црногорци су устали на оружје. Све што је могло пушку носити, извукло је своје старе зарђале пушке, које су биле сакривене приликом уласка Аустријанаца у Црну Гору почетком 1916 године. У свом огорчењу Црногорци су почели терати из земље аустриске војнике, а војску, која је, беже^и из Албаније, пролазила кроз Црну Гору, гонили су и обрачунавали се за сва насиља, која су окупато-
ри чинили. Чим је српска војска дошла у Скопље, образован је Јадрански одред, под командом пуковника Драгутина Милутиновића, са задатком да очисти Црну Гору од непријатеља. Један батаљон српске војске под командом мајора Симовића, упућен је у Црну Гору. У своме надирању он је већ био нашао рашчиш^ен терен, те је за неколико дана могао прећи Црну Гору и доћи у Боку Которску, оставивши у Црној Гори на неколико места мале посаде, Да би се спречили нереди и пљачке у земљи, требало је што пре завести нормално стање и поставити општинске и полициске власти. Али то није било довољно. Требало је решити главно питање: да ли ће Црна Гора и даље остати засебна држава, или Ке се ујединити са Србијом. Свест о уједињењу Црне Горе са Србијом била је већ сазрела у народу, а нарочито код млађих људи. Али је у земљи било још присталица старога режима, који су желели да остане све по старом. Требало је, дакле, брзо радити, да се што пре састане Народна Скупштина, која би прекинула ово привремено стање и прогласила уједињење Србије са Црном Гором. Неколико истакнутих интелектуалаца, родом из Црне Горе, који су ишли са српском војском — шеф црногорског отсека Светозар ТомиК и претседник солунског црногорског одбора Петар Косовић са још неколико чланова истог одбора — кренули су се у Црну Гору, да обавештавају народ. Тако су походили ПеК, Ђаковицу, Андријевицу, Беране. У Беранама су 25 октобра одржали збор, после кога је Привремени централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе донео одлуку: да се 6 (19) новембра изврше избори народних посланика за
Велику Народну Скупштину у целој Црној Гори, а да се Скупштина састане 11 (24) новембра у Подгорици да одлучи о будуКем државноправном положају Црне Горе. Одлучено је, да свака капетанија у старој Црној Гори бира по два народна посланика, а сваки срез у новим крајевима по три посланика. Вароши неке по једног, а неке по два народна посланика. Избори су прошли на миру,. Од 168 посланика, колико је изабрано према изборним правилима, било је факултетски образованих 56, учитеља 27, свештеника 17, судија и судских чиновника 17, а остали су били други чиновници, земљорадници, банкари, поседници, пређашњи племенски капетани, општински часници и други. Међу изабраним посланицима био је и митрополит д-р Гаврило Дожић, који је изабран на два места.
Велика Народна Сиупштина у Подгорици 11 (24) новембра 1918 год.