Opštinske novine

Друштвена хроник^

807

га. Ове, чини нам се, нико никада до сада добио није нити их је, овакве, учинио. Они звуче као легенда, мада су пуни стварности. Они потврђују само, на апсолутан начин, већ постојање саме легенде о овоме Батаљону, која се је већ формирала, изгледа нам, у духу народном. Они за припаднике — и живе и мртве — овога легендарнога батаљона значе највише одликовање — Карађорђеву звезду с мачевима за свакога од њих, од првога до последњега. За нашу историју и га кашу војску констатације Министра војске о заслузи овога батаљона у Рудничкој офанзиви несумњиво су неопоречне, трајне и велике. Батаљон и нација морају биТи поносни. Овај дивни говор, овај знаменити историски докуменат тешко би било приказати. Њега би требало свуда, на највиднијем месту, штампати. крупним словима, као мементо и као посланица омладини од данас и од сутра. Он би требао бити уклесан у зид сваке наше школе, сваке наше учионице, сваког нашег културног и просветног жаришта, као очити, живи, пластични и класични пример омладини школској којим путем треба да иде, без обзира да ли ће служити народу, у миру или у рову, у нужди и невољи, или у слободној, задовољној, срећној и напредној Отаџбини. Дотле, нека он сам, ма и у изводу, говори: „На дан 25-Годишњице почетка Рудничкг офанзиве — највгће и најлепше победе српске војске — задржаће нас одмах успомена на један светао догађај". ,,У новембру 1974 српска војска преживљавала /е трагичне тренутке. Српски се игшак недељама борно са двоструко јачим снагама непријатеља, док су се српски топови тек са по којим метком јављали, ако већ нису уопште ћутали. Муниције није било. Опреме војничке ни толико. Обућа се распадала. На Сувобору и Маљену српски војници мрзли су се. СнаГа људска била је сломљена. И дух је био поколебан". „Сјајни борци изГубили су били свој неустрашими елан. Морал трупа био је опао". „Али баги када се решавала судбина Ср бије и Српскога народа, догодило се нгшто што је тада било судбоносно, а што и данас шдржава наиса сећања, што нас и данас испуњава узбуђењем". ,,Баш пред сам почетак офанзивг на Руднику, у пукове су стиГли ђаци СкопскоГ батаљона, њих 1350 на броју, чина поднаредничкоГ. Доведени су неискусни, после два месеца проведених у касарни, да замене оне сто.ре јуначке српске подофицире изГинуле у борбама". „Ђаци из Скопског ђачкоГ батаљона ушли су у редове старих ратника, који су им изГледали као оцеви, и само својом појавом унели су у редовг поколебане и исцрпљгнг взјске своје одушгвљење младости и свој внтешки морал. У појединим јединицама срели

су се и дед и отац и син, читаво једно поколење, у одбрани своГа права и своје слободе". ! „Њихова млада вера, њихова Готовост за пожртвовањем, њихова непоколебаност пред опасношћу — наелектрисали су све духове. Као да је нека нова снала прострујала кроз нашу изнурену војску". „Они који још нису знали шта је рат и шта је борба, гита је то смрт, повели су духовно оне који су већ били вгтерани". „Скоком рањеноГа лава устремиле су се Српске армије са Рудника и вгћ првоГа дана блесак победе озарио је њиховг бајонетг". „Најлетии део ове наше највећг победе припада дечацима ђацима СкопскоГ ђачког батаљона, од којих је 830 њих дало своје младг животе ради спаса Отаџбине". ,,]а, као Министар војске и морнарице, чиним данас, — 25 година после победе и смрти ових витезова — дужно признање: слава мртвима, а живима част и погитовање". После овога одавања признања, Министар војске и морнарице, побуђен горњим примером и данашњицом, упућује данашњој омладини једну заиста родољубиву и трезвену посланицу: „Ђаци Скопског ђачког батаљона, уз десетине хиљада друГих младића, регрута, који су такође у овим судбоносним данима ушли у редове српскг војске, као њена последња попуна, подиГли су сјајан путоказ за нашу данашњу омладину, за њену садашњу опредгљеност и за њен будућн рад". „Наша данагиња омладина делимице је пометена. МноГима нису јасни идвали за којима треба и мора да иду, да би били достојни оних омладинаца који су својим жртвама омоГућили данашњој омладини да не буде туђински роб". „Ово им Говоримо ми, којима је Отаџбина била изнад свеГа, ми који смо преживели траГедију изгнаника и окусили Горчину туђега хлеба". „Ми им поручујемо: „Отаџбина стоји изнад свеГа. Пред интересима Отаџбине све мора да пада". „Отаџбини се најбољг служи кад се чувају и погитују дела оних који су живели и. умгграли за будућа поколења". „По овоме начелу живела је и умирала је омладина из СкопскоГ ђачкоГ батаљона. За, њу један извештај каже: „Крваве бразде остале су у њиховим редовима, али њихов светао пример одвео је масе у победу". ,,И нека се нико не вара и нека не заборави да ће у данашњим данима остати слободни и бити господари своје судбине само они народи код којих /е интерес Отаџбине изнад свега". Децембар 1939. Београд. Страхиња М. Дамјановић'