Opštinske novine

6*

Заштита деце за време рата од микр обне опасности

Ј39

гласило да „због свога нарочито одвратног карактера рат помоћу микроба узнемирује међународну савест више но ма које друго борбено срество и да високе уговорне стране чланице Друштва народа узајамно једна другој забрањују употребу било каквих микроба, као ратних срестава." Али у пркос томе, према Когшеи, санитетском ђенералу, од 30 потписница — високих уговорних страна само 8 држава су ратификовале тај споразум. Прва међународна конференција за разоружање од 1932 године, која се је бавила питањем бактериолошког рата издала је проглас, у коме је навела: „Фактички је немогуће спречити припремање рата помоћу микроба. Такав рад изгледа додуше само хипотеза, али се пак мора констатовати да такав рат није немогућ. Хигијена добро организована за време мира биће најбоље оруђе од зараза микробима. Не може се наравно зајамчити да ће та хигијенска служба, ма како добро била организована, сигурно победити изазвану епидемију. Ипак сматрамо да ће држава која изазове епидемију изгубити над њом власт и да ће коначно и сама бити јако угрожена (цит. по проф. Утсеп1>у)". Сада, када над целим светом лебди катастрофа од ратног сукоба, када психоза наоружавања и ратна психологија све јаче обухвата човечанство, када већ нико не сумња у оправданост потребних припрема у свима правцима за будући интегрални рат и у неопходну потребу бити у пуном наоружању против свих врста оружја и срестава за ваздушни напад на све слојеве народа, питање о могућности бактериолошког рата и одбране од патогених бактерија и вируса, као ратног оруђа, тако и експлозивних спонтаних епидемија, као последица ратног стања потпуно је умесно, благовремено и актуелно. У логичној вези са реченим поставља се низ питања и паралела из прошлости. Питамо се, да ли пре 30 година нису тврдили званични преставници војне вештине и науке о проблематичности а можда и апсурдности покушаја искоришћавања хемиских срестава као бојног оруђа у идућем рату. Да ли није било тада довољно аргумената у рукама војних и цивилних ауторитета и стручњака о несавршенству хемиског оруђа и о з^зајамној опасности ових срестава као „мача са две оштрице", како за нападача тако и за нападнутог? Још у даљој историској перспективи у нашем је сећању скептицизам у погледу ефикасности ратне авијације, артиљерије, ратне флоте опремљене са парним машинама (а не са сидрима) и најзад, у даљој прошлости у погледу употребљивости барута, основног материјала савременог рата. Скептицизам прошлости изгледа да је аналоган скептицизму садашњости у погледу употребе микробног оруђа, тобоже мача са две

оштрице. Узгред ћемо напоменути да, по Липману, преставници оних земаља, које се баве припремама за бактериолошки рат највише се труде, преко интернационалне литературе и дневне штампе, да прикажу немогућности бактериолошког рата. По нашем пак мишљењу, постављање питања о бактериолошком рату и микробној опасности за време рата, тј. под специфичним, неповољним биосоцијалним условима са гледишта епидемиолошког, потпуно је умесно, јер не само вештачка експериментална епидемија но и спонтана може да добије обим несразмерно веће и опасније епидемије него за време мира. Постављање питања бактериолошког рата сада је нарочито актуелно када је авијација учинила неочекивано велике успехе, када је питање у могућности већих и мањих десената у дубокој позадини непријатеља позитивно решено, када се експериментална епидемиологија обогатила значајним знањима о кретању и факторима постанка епидемије и када се у рукама бактериолога налазе веома активни патогени микроби са високом непромењеном, стабилном вирулентношћу. Липман*) на пр., наводи мишљење чувеног данског научника професора Мадсена, који је на конференцији у Еашингтону изјавио да бактериологија већ и у садашњем времену располаже могућностима да да нова ратна срества. Додуше, у погледу бактериолошког рата имамо и утешних вести. Дневна штампа у септембру прошле године донела је вести из Лондона да је енглески министар спољних послова лорд Халифакс на седници дома лордова изјавио: „Када је наш амбасадор у Берлину затражио путне исправе од владе Рајха, упутио јој је уједно питање о томе да ли ће Немачка да се држи одредаба Женевског протокола од 1925 год., којим се забрањује употреба бојних отрова и срестава т. зв. бактериолошког рата. Влада Рајха је посредством швајцарског посланика одговорила потврдно на то питање. У немачком одговору вели се: „Немачка ће за време рата поштовати прописе Женевског протокола од 17-У1-1925 год." („Политика" од 15-1Х-193). Настављајући мисао о могућностима експерименталних епидемија, расмотрићемо колико су велики шансе ширења инфекција и претварања појединих мањих епидемских гнезда у инфекцији маса, у читаве епидемије, а у вези са општим метеоролошким условима, имунобиолошким стањем организма, биосоцијалним условима рата и патогеним особинама појединих врста микроба. Стара је истина да комплекс-организам плус вирус — још не сачињава и не условљава постанак епидемије, за чији је развој по-

*) 1лертапп: ,,Оеа1ћ (гот 1ће бИез". Цит. по „Военно-Санитарное дело" 1938. N. 8 Москва.