Opštinske novine

638

Београдс ке општинске новине

је била д-р Чудине да скрене пажњу својим земљацима, интелектуалној Далмацији, да је судбина далматинског приморја повезана уз судбину словенских држава на истоку. Јаков Чудина родио ое у Филип-Јакову код Биограда на мору 1826 год. Чудине еу Срби из околине Травника у Босни. Пре доласка Турака, шихово је племе дало неколико кнезова и народних поглавица. Кад су Турци год. 1463 заузели Босну, крену кнезови Чудине са 800 својих кметова према приморју под окриље Млетачке Републике. Настанише се у Филип Јакову, његовој околини и по Равним Котарима. Сви су били Срби православне вере. Под утицајем католичке пропаганде примише католичку веру. Под Млетачком Републиком прадедови Јакова Чудине одликоваше се у борби против Турака к за евоје заслуге добише племићки назив. Д-р Чудина свршио је основну и средњу школу у Далмацији, а филозофију и право у оном делу Италије којим је управљала Аустрија. По свршетку студија постављен је за професора српског језика и литературе и италијанског језика у Наутичко-трговачкој академији у Трсту. Тамо је по жељи Претседништва владе саставио граматику нашега језика „Граматика илирика", која, због промена насталих у истој влади, није никада ни штампана. Одрекао се професорског места и преселио у Сплит, где је све до своје смрти деловао као јавни нотар. Написао је преко 40 књига, брошура и више фељтона. Фељтони су излазили у разним листовима у Далмацији и Италији. У њима је приказао дела српских писаца, разна савремена питања, као и многа питања из српске историје. Познатије су његове књиге „51ог1а с1е1 Моп1епе«го" (Црне Горе) с1а 1етр1 апНсћ! ћпо а поз1г1" — (штампано у Сплиту 1882 г.) и „Кага^јог^је И СгапсЈе" ероса Бп11ап1:е с1е11а пиоуа 5егБ1а (Сплит 1885). Историју Црне Горе посветио је Књазу Николи Петровићу Његушу: „Вама, који сте херојским полетом повели јуначке синове Црне Горе на бојна поља проти вековном непријатељу словенских народа и побрасте сјајне ловорике за Ваша дела, већ забележена златним словима у хисторији — посвећујем ово моје скромно дело." Књигу „Карађорђе Велики" посветио је српској нацији: ,,Еп1и81а81а <3е11е §еб!а с1е1Г нптог1;а1е сЈиее е рг1пс1ре Кага§јо1"^је ћо сгес!и1:о сЈеђИо ш1о сН с1е<11саге ^иез1;е тосЈез^е ра§1пе а11а бегБа №2к>пе, регсће 1;гаНапо с1' ипо сЗе* рш §гапсћ его1 с1е1 зесо1о, уапЈо е §1опа Је^И 81ау1 1иШ е сГ о^ш роро1о с1уИе, сће сотБаИе т!гер1с1о рег 1а §гапс1е22а е рег 1' 1пс11репс1еп2;а сЈе11а раМа." (Одзш1евљен бесмртним делима Вожда и Кнеза Карађорђа, осетио сам дужност, да овај скроман саставак посветим Српској Нацији,

јер говори о једном од највећих хероја овога века, поносу и слави свих Словена и сваког цивилизованог народа, који се неустрашиво бори за величину и независност своје отаџбине.) Д-р Јаков Чудина изабран је за дописног члана Српске краљевске академије у Београду и разних других академија: италијанске, руске, француске и енглеске. Ресила су му груди разна одличја, између којих: Златна медаља за књижевност — Орден св. Саве, црногорски Орден Данила I и Таковски крст. Краљ Италије, Император Русије и Еелики Кнез Михајло Николајевић изразили су му захвалност за његова настојања да упозна Италију и уошпте сву Европу са знаменитим делима словенске књижевности. Руски цар даровао му је прекрасни бриљантни прстен, као награду за његово дело „Хиеторија Црне Горе". Дописивао се са светским знаменитим литерарним и Цолитичким личностима свога времена, које су му одавале признања и похвале за његов литерарни рад. Италијански књижевник Едмондо де Амичис, захваљујући му на послатој књизи ,,Кага§јог<|је Н СгапсЈе", пише му да је дивним одушевљењем умео приказати једног од највећих хероја нашега века и најплеменптију и патриотску фигуру славне и јуначке српске Нације. II Уз Бајамонта, Томазеа, Фикерта Далматинца и д-р Чудину, који су — како смо то приказали — на италијанском језику величали Србију и Црну Гору, истичући важност Србије за будућност Јадрана, нужно је да споменемо и мисли и погледе далматинских песника народњака, бораца за народну мисао у Далмацији. Лука Ботић, Михо Павлиновић, Медо Пуцић и Иво Војновић, о којима је реч, заступали су противно становиште, обзиром на народно питање у Далмацији, ономе споменутих политичара и књижевника, али су се ипак погледи једних и других ускладили у питању важности Истока, Србије и Београда за наш Јадран. Ботић, Павлиновпћ, Пуцић и Војновић Иво претставници су оне велике мисли, која је својствена нашем приморју и која се од првих почетака књижевног и политичког рада одликовала ширином погледа, верском сношљивошћу, југословенском и свесловенском топлином оеећаја. Ботић и Павлиновић, другови у сплитском семинару, занешени ослободилачким идејама Шумадије, стварају тајну организацију „Небој се". У својем младалачком заносу сновали су о бегству преко границе, у слободну земљу Србију, у којој се гледао народни Пиемонт.