Opštinske novine

Државна штампарија у Београду

79

ниаи . Они су 13 августа 1839 поднели колективну претставку, молећи да штампарија остане у државним рукама, иначе ће сви из ње изићи. Навели су и то како су фактори неспособни за рад и да су као такви и дошли у штампарију. Решења Саветског нема у актима, али сама чињеница да Државна штампарија никад нпје давата под закуп, доказ је да је Савет негативно решење донео. Оделења штампарска нису била сва у истој згради. Словоливница се је налазила на Косанчићевом венцу, између садањих зграда Патријаршије и Крсмановића. На месту, на коме је сада кућа Крсмановића, била је прва београдска мензулана која се је 1834 иселила у Париску бр. 15. То имање, много доцније, купио је Марко Стојановић, адвокат, и сазидао две лепе зграде: једну на углу кн. Михаилове ул. и Париске, а другу испод ње у којој се је до светског рата налазило посланство АустроУгарске. Према овоме, Државна штампарија је била онде где Чубрина улица излази на ул. Краља Петра. 1у се је некад налазила једноспратна зграда коју је Општина купила ради продужења Чубрине улице. У тој кући је становао Настас Јовановић „дворо-управитељ" • кнеза Михаила. Даљи историјат штампарије овај је: Инспектор Тирол тражио је ,8 јула 1842 кредит да се кров препокрије како киша не би пробијала. Државни савет је наредио да се изврше само најнужније поправке, пошго се штампарија ускоро мора иселити. Међутим, од сеобе ниј|е било ништа. Министарство просвете предлаже Државном савету 22 марта 1843 да се типографија исели из садање зграде, или иста обнови и темељно назида. У образложењу каже: ,,У внутрености типографије велика је тескоба. Две оне собице у зданију где је Мате Ивановића апотека, тако су тескобне да се по читав сат провести мора док се каква књига, трговцем поискана, изнађе. Књиге су једна на другу тако сложене да се око њих обићи не може.'' О згради у којој је штампарија, каже да је она слаба, трошна и од тако слабог материјала направљена да јој ни реперације не помажу... Државни савет је 6 априла 1843 предложио кнезу „да се књигопечатња и словоливница на доњи бој новог дворца преместе, но како се у истом сада војници налазе, то да се застане док се они отуд не иселе." Нови двор, који се помиње, то је стара зграда Министарства финансија у ул. Милоша Великог. Да се заиста на ту зграду мислило, служи као доказ и регистар Државног савета за 1843 где се за тај двор каже да је у Савамали. Кнез на тај предлог Савета није ништа одговорио, али је и сам Савет увидео да штам-

парију не би требало преселити у тај двор, јер би се исти руинирао, а затим он може бити потребан.држави „за много нужније и полезније потребе." Зато је 16 априла 1843 предложио кнезу и он усв1ојио „да се потражи каква приватна кућа, а идућег пролећа да се промотри те да се типографија усели у неко од правителствених зданија." Зграда у којој се штампарија налазила била је својина кнеза Милоша. У писму, упућеном Државном савету 4 априла 1842, он каже: „Зданије богосовско купио сам од турчи баше а типографическо од Петра мејанције." На једном списку кнежевих имања из 1845 сам кнез је назначио да је то имање купио за време Марашли паше и да је на њему била Петрова механа. Нзу је Милош 1830 срушио и подигао једноспратну зграду. Богословско „зданије" било је на месту где је сада башта француског посланства до Саборне цркве. Зград.а за штампарију и даље се траЉи Министарство просвете у два маха 1845 г. извештава Државни савет како је „Типографија" тражила зграду, али је није могла наћи. Помишљало се на „Старо здање," али се налазило да та зграда није практична из разлога: 1) Соба у којој би друкери и сецери радили, мрачна је; 2) што би се сваки штампани табак морао носити у висину преко три спрата; 3) Нема стаје и шупа за дрва; и 4) за сеобу би требало потрошити 500 талира. Министарство је предложило да се подигне нова зграда која би према израђеном предрачуну коштала 23.498 форината. Зграда би имала приземље и спрат и у њој би било места и за државну апотеку. То треба учинити што пре како би се сачувао државни капитал у 35.000 талира, уложен у штампарију, којој прети опасност од пожара. Савет је 12 маја 1844, бр. 527 одговорио: „стање правителствене касе таково је да се грађењу зданија приступити не може и зато да се грађење одложи." Поменути разлог није био много јак. Мало раније, 31 марта 1844, Држава је купила од Браће Симића кућу с плацем за 13.500 дуката и исту одредила за двор. То је онај двор у коме су 29 маја 1903 убијени краљ Александар и краљица Драга и који је срушен 1904. Пре би се могло рећи да разлог лежи у јавашлуку. Државна штампарија, после толико година, тек сада добија зграду каква јој треба. Министарство финансија, на учињено питање, одговара Државном савету 14 јуна 1845 да зграда, у којој се „књигопечатња" налази, својина је кнеза Милоша и да је саграђена 1830. „Доњи бој (приземље) измењен је новим материјалом" и до сада никаква кирија није плаћана. Решењем ВН 315 од 22'мај:а 1845 решено је „Да се књигопечатња пресели у оно зда4 *