Osnovi fiziologije

ЛИМФА

Унутрашњу течну средину организмову мимо крви сачињава лимфа. Док се крв налази у затвореноме систему судова, лимфа је у непосредноме додиру ткива која су тако рећи њоме натопљена. Размене материје између крви и ткива врше се све посредно преко лимфе. Лимфа је у правоме смислу унутрашња средина организмова у којој живе његови ћелијски елементи. По своме хемијскоме саставу, лимфа се битно разликује од крвне пласме; садржи исте састојке као и пласма, само што је много

воденија од ње и садржи мање нарочито ортанских састојака. Садржи само белих зрнаца, леукоците.

Лимфа постаје филтровањем крвне пласме кроз зидове капилара. Она испуњава међућелијске просторе ткива. Из тих простора она прелази у систем судова чији првобитни огранци почињу управо у тим међућелијским просторима: то је лимфатични систем, укоме протиче лимфа. Лимфатични судови из

Лимфа, не-

посредна

унутраш-

ња средина. целога тела сливају се у крупне лимфатичне судове, који воде

лимфу да бије помешали са венском крвљу. У вене у доњем делу врата увире највећи лимфатични суд, дистиг Тогасгсив, који доноси лимфу из доњега дела тела. У тај се суд стапају и лимфатични судови цреваи цревне марамице, хилифери, који су, као што видесмо (стр. 111), главни пут којим апсорбоване масти доспевају у крвоток.

Као што видимо, лимфа постаје из крви и враћа се крви.

Више чињеница говоре у прилог томе да лимфа не постаје самим филтровањем кроз капиларе, већ да је луче ћелије ендотелиума крвних капилара. Међутим и те се чињенице могу о6јаснити физичком теоријом филтровања.

Лимфа садржи бела зрнца, леукоците. Једни воде своје порекло из крви: то су полинуклеарни леукоцити који су се диа-

Лимфатични систем.