Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН - 459 Сад... не стојим ни за што добра... Ах, Хрисанто, дражи ии је Душан од живота мога ! У тај мах уђе Душан. — Помисди, драга Јевдокијо — рече он смејући се — једна од твојих робиња... — ал' овде му се реч пресече кад је видео како изгледају Јевдокија и вена другарица. — Учинила је своју дужност — настави Хрисанта његову прекинуту реченицу — испоручивши само оно што јој је госпођа заповедила да каже високом ти краљевству! Душан чисто није могао да верује својим ушима. Он ћутећи само ногледаше час у једну час у другу. — Камо срећа, сјајна круно — настави Хрисанта да си поверовао робињи , па да си овај састанак оставио за сутра. Јевдокија би ти писала узрок, ради кога се данас није хтела састајати с тобом , па ако би високо ти краљевство и после те књиге дошло сутра, састали би се бар као добри пријатељи ! Душан је само мерио од главе до пете. — Девојко, — рече ио што је мало поћутао — или ти говориш загонетке, или ја несам доучио ваш језик; свакако ја не разумем ни словца од тога што ти гововиш. Какав је то узрок ? — Врло прост — одговори Хрисанта — Јевдокија чека сваки час да јој дође деспота Константин , за кога се удаје, па није хтела да јој вереник у првој походи затече високо ти краљевство овде, јер се по вароши толико говорило да. .. Душан се с муком савлађивао да не плане. — Жено — рече јој најзад кроза стиснуте зубе благодари Богу што знам да си пријатељица Јевдокијина, јер другаче, крснога ми имена, запамтила би по што се така шала збија с једним Неманићем ! — Није шала, светли господару. . . — гхромуца овде и сама Јевдокија гледајући преда се и тражећи рукама какав наслон да не падне. Млади краљ као да се зграну кад зачу ове речи. Он